DRAGANA ILIĆ / 22.II-11.III 2020.

1 ?eki?

Jovan Čekić
Neobično je kada portretisanje započne od prazne površine na koju se, uz razgovor i čaj, nanosi glina formirajući osnovnu strukturuiza koje još uvek nema ničeg prepoznatljivog. Upravo je taj ritual ispijanja čaja i konverzacije, koji kroz svaku seansu, vremenom zadobija svoje obrise, svoj pravac, daleko od neke psihoanalitičke situacije, zapravo konstitutivni deo nastajanja portreta. Zbog čega? Pa verovatno zbog toga što za svaki portret, bez obzira da li je slikan, vajan ili fotografisan, važi ono Bartovo opažanje iz „Svetle komore”, da je kod (foto)potreta u igri jedno zatvoreno polje sila. U tom se polju ukrštaju, isprepliću, sučeljavaju ili uzajamno iskrivlju četiri imaginarija od kojih svaki nastoji da dominira. Tako je portretisani istovremeno onaj koji misli da jeste, onaj koji bih voleo da drugi misle da jeste, onaj koji umetnik misli da jeste i najzad onaj kojim se umetnik služi da bi pokazao svoje umeće. Upravo razgovor koji krivuda nekim nepredviđenim putanjama, kao da ove četiri sile polako dovodi do konzistencije, do odnosa iz koga onda nastaje portret, koji tako ne dopušta da bilo koja komponenta započne da dominira, pa tako kod portretisanog ne dovodi do onog utiska neautentičnosti i lažnog predstavljanja. Naprotiv ovde uopšte više nema predstavljanja u kome bi dominirala neka od četiri sile, sve to polako nestaje stapajući se u neki neobični sklop vidljivog i izrecivog, nastao iz  pogleda, razgovora i par šoljica zelenog čaja.

Jovan Čekić je filozof, teoretičar umetnosti i konceptualni umetnik. Predaje na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. 

2 vukovi?

 Dragica Vuković
 S E S T R E

Lako smo uspostavile ritam viđanja Dragana i ja, vezan za rad na izradi mog portreta za skoru izložbu u Beogradu. Radovala sam se tim susretima. Nas dve povezuje priča o “sestrama”. Odrastale smo s dve sestre, Dragana starije od sebe, a ja mlađe. Godine 2011. obe smo izgubile srednju sestru. Meni je, takođe, zanimljiva činjenica da sam njenu najstariju sestru srela u prvom razredu gimnazije, u školskom dvoristu, i zapamtila je. Posle gotovo dve decenije, upoznajem Mariju Ilić, talentovanu grafičarku, i uspešno sarađujemo. Više njenih radova je otkupljeno za jednu privatnu kolekciju, početkom devedesetih godina prošlog veka. Vrlo brzo posle toga ona odlazi u Holandiju.
Moji prijatelji s Likovne akademije mi skreću pažnju na rad Dragane Ilić i ja  pratim njen skulptorski rad s velikom naklonošću i radoznalošću, ali ne znam da je ona Marijina i Aidina sestra. U kratkom susretu s Marijom, prilikom njene posete Beogradu, dvehiljaditih, sasvim slučajno, ona mi povezuje ove niti i otvara , za mene tajanstvenu, priču.
Sada je zima 2020. Draganin atelje je svetao i razgovor teče nekim svojim, postojanim, tokom. Atmosfera povišenog registra i pažnje, topla. Za mene su tu i  naše sestre, nevidljivi svedoci ovih naših radnih susreta.

Dragica Vuković je istoričarka umetnosti, urednica izdanja u Prodajnoj galeriji Beograd.

3 ?inkul

 Ljiljana Ćinkul
Misterija je osnovni element svake umetnosti, Bunjuel

1992. 
Radove Dragane Ilić prvi put sam videla na debitantskoj izložbi - skulptura (Svet ljudi) i crteža (Upotreba podsećanja) - 1992. u beogradskoj Galeriji Doma omladine. Njena kreativna moć i svežina ostvarile su magičnu privlačnost a izvajano lice približavalo se biću samog modela. Vrhunskim radom najavljena je nova autorska pojava na našoj sceni. Na toj prvoj postavci oslobodio se prostor sreće u ponuđenim rešenjima, a inicirano je i Artoovo pitanje: “Šta treba da znači da ljudski lik još nije našao svoj lik” i “onakav kakav je još uvek traži samog sebe”
Od tada pa do danas vreme je proletelo. Sada se može iskreno reći, da nije baš komotno stanje i pozicija onih koji počinju da računaju vreme na decenije.
1994.
Sa Draganom Ilić srela sam se jula 1994. na Simpozijumu Terra u Kikindi. Ogromni atelje postaje inspirativna kreativna radionica koja je za Draganu Ilić, i ne samo nju, energetski epicentar za ostvarivanje neslućenog stvaralačkog potencijala. Polazeći od pozitivnog iskustva klasične portretne umetnosti, ona hrabro nastavlja da ispituje mogućnosti plastične obrade u terakoti u čijoj je podatnosti, toplini, ekonomičnosti ili izvođačkoj neposrednosti kodirala vlastiti kreativni imperativ. Začarana stvaralačkom slobodom ,Dragana Ilić je, vajajući tog jula u Kikindi, jednog momenta zaboravila i broj svog kućnog telefona.
2020.  
Tokom tri decenije rada Dragana Ilić je ostala privržena poetici umetnosti figuracije i terakoti stvarajući galeriju portreta svojih prijatelja, porodice, kolega. Reč je o svojevrsnom autobiografskom vizuelnom dnevniku susreta i razmene energije. Pitamo se, nisu li usvojeni mimetički atributi nivelisali i relaciju u kojoj umetnik u licu portretisane osobe traga i za sopstvenim likom?…
Lagano, kao u koncentričnim krugovima, šire se sfere interesovanja za čitanjem tajni novih identiteta, lica i njihove duhovne konstitucije.
Došli su na red i istoričari umetnosti, pozivani u atelje na 5. spratu u centru grada. Atmosfera prijatna, porodična. Opušteno. Desetak seansi od po nekoliko sati brzo su prošle, udobna režiserska stolica na uzvišenom mobilnom postolju, prelamanje ogledalskih slika, pogled na krovove, terasu. Lepo je biti učesnik pojedinačne ljudske kreativnosti. U kamernom ateljeu delimo zajednički prostor i vreme koji postaju laboratorija emocionalnog sadržaja. Pratim njeno kretanje tela u ritmu nemog plesa i ruke koje uzimaju nove komade gline. Kreativni postupak i opažanje se razrešava u manuelnosti. Pričamo o prijateljstvu, porodičnim anamnezama, precima, savremenicima. Dok pričamo o drugima mi govorimo o sebi. Na telefonu poruka: Umetnost nema pol. O.K. U atmosferi prijateljske komunikacije ili iskrenosti trenutka sati brzo prođu. Dobro vreme intuicije, emocionalne inteligencije i stvaralačkog hedonizma.
Danas, u digitalnoj eri, sa večitim nedostatkom vremena, gubitak duhovne supstance i empatije kompenzovane su histeričnom potrebom za materijalnom sigurnošću i mladošću. Imati ili biti? Kriterijumi? Kategorija vremena, posvećenosti kreativnom procesu i njegovoj zahtevnoj manuelnoj realizaciji izbor su Dragane Ilić, praćen njenom stvaralačkom i životnom zrelošću. I porodicom. Ona zna da je stvaranje potvrda umetničke egzistencije, a portreti vizuelna mapa emocija.                

I mada nije tipična pojava u umetnosti recentne scene, portret je još uvek neiscrpna likovna kategorija čija se vitalnost periodično obnavlja u novim stvaralačkim traženjima i usamljenim glasovima idealista i misionara kao što je Dragana Ilić.

Ljiljana Ćinkul je istoričarka umetnosti, urednica programa Grafičkog kolektiva i likovna kritičarka lista Politika.

4 petrovi?

 Svetlana Petrović

U sunčanom januarskom danu poziram Dragani Ilić za izložbu koju priprema. Ovog puta predstaviće portrete kustosa, istoričarki i istoričara umetnosti. Tri godine ranije imala je izložbu portreta u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda pod nazivom Vidimo se/Novi prijatelji, 4D/Život voljenih, možda njenu najbolju izložbu do sada, i svakako jednu od posebnih u programu ove galerije.

Polaskana sam njenim pozivom da joj poziram, mada ne volim ni da se fotografišem, niti da se nađem pred kamerama. Bojim se da će nelagoda i napetost učiniti da se ne osećam prirodno, i   pitam se kako li će sve to izgledati. Ali, Dragana mi je rekla da ne radi portrete prema fotografijama, i ja to razumem. Jer, fotografija beleži samo jedan trenutak, iako tek sve ono što mu prethodi, i što dolazi posle, čini njegovu predstavu kompletnom.
U ateljeu, sa stolice za modele na postolju koje se okreće, razgledam portrete njenih kolega umetnika (većinu poznajem i prepoznajem). To je moja druga porodica, svet kojem pripadam, mali svet u kome važe drugačija pravila od  velikog sveta, onog napolju. Osećam se lepo. Dragana me podstiče na razgovor, imamo mnogo zajedničkih tema... osim što je znam kao umetnicu, nas vezuje i porodično poznanstvo, premda smo se poslednjih godina retko sretali.
U mom dosadašnjem iskustvu ona je tiha, suzdržana, gotovo ćutljiva... ali ovde, u ateljeu, potpuno je drugačija. Dinamična, pokretljiva, pričom mi odvlači pažnju, okreće me na postolju i ponekad opomene da ne pomeram mnogo glavu dok joj odgovaram.
Posle nekoliko seansi u ateljeu, krajičkom oka u ogledalu vidim obrise  skulpture u nastajanju koje prepoznajem. Ali osećaj je čudan, kao da vidim  drugu osobu koja liči na mene! Još me nešto kopka  dok lovim pogledom Draganin kad ga ona, sva u pokretu, ne zaklanja svojim telom. Na koga mi još liči? I onda otkriće, i lepo i tužno; to su crte mog oca, na koga s godinama sve više ličim!
Kako rad na portretu odmiče, sve češće se Draganin i moj pogled sreću u ogledalu. Zašto ne gleda u mene, zašto odmerava moj odraz?
U ogledalu se, kaže, bolje vide greške...
Pozdravljamo se, na kraju, i dogovaramo viđenje, nas tri, na izložbi.

Svetlana Petrović je istoričarka umetnosti, urednica likovnog programa u Kulturnom centru Beograda.

5 denegri

 Ješa Denegri

Letos mi se desilo jedno neobično i neočekivano iskustvo: višednevno i višesatno poziranje Dragani Ilić za izvođenje mog skulptorskog portreta. Razlog ovog događaja sastojao se u nameri umetnice da za svoju samostalnu izložbu u Galeriji Rima u Kragujevcu izradi i prikaže portrete nekolicine beogradskih istoričara i istoričarki umetnosti, sa svim potencijalnim konotacijama koje mogu da proizlaze iz ovih ukrštenih profesionalnih i međuljudskih odnosa. Seanse poziranja počele su crtežima i fotografijama, nastavile se i završile u postupku, materijalu i jeziku skulpture. Ove seanse, umesto da proteknu u tišini i nepomičnosti dugotrajnog sedenja, odvijale su se tokom opuštenih i zanimljivih razgovora sa Draganom i Dejanom, što sâmu umetnicu nipošto nije ometalo u njenoj koncentraciji ka vrlo pažljivom oblikovnom postupku. Dragana je sebi zadala obavezu da portreti odabranih osoba već na prvi pogled budu prepoznatljivi, ali odmah je bilo jasno da postizavanje vernosti izgleda likova u ovim skulpturama nije njen osnovni cilj. Šta, dakle, može da bude i jeste pravi razlog cele ove obavljene složene radnje? Pomenute portrete, kao i ukupnu dosadašnju umetničku fizionomiju Dragane Ilić, čini se da valja razumeti kao jednu vrstu praktične provere njenog razmatranja medija i jezika skulpture na temelju nekih osnovnih disciplinarnih zakonitosti kao što su odnos forme i predstave, proces izvođenja skulptorskog postupka u direktnom odnosu skulptorke i modela, sve to omeđeno strogim i unapred zadatim oblikovnim zahtevima. Dragana se, po mom razumevanju njene umetnosti, zapravo bavi svojevrsnim analitičkim postupkom usmerenim ka proveravanju (ne)mogućnosti opstanka kategorije mimezisa kao problemom vrlo neuobičajenim u današnjem vremenu gotovo beskrajnih raspona krajnje različitih umetničkih individualnih sloboda. Bez obzira, dakle, u kojim se vidljivim formama i tehničkim disciplinama savremena umetnost ispoljava, u klasičnim ili pak u novim i proširenim medijima, te forme ne mogu da opstanu kao relevantna umetnička dela ukoliko u svom polaznom konceptu ne poseduju i na osobene načine u oblikovnim praksama ne ponude odgovore na temeljna pitanja o prirodi specifičnih umetničkih jezika i njihovih mogućih značenja.

Ješa Denegri je istoričar umetnosti. Bio je višegodišnji kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i profesor istorije moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

6 suboti?

   Irina Subotić
 U vajarskom ateljeu Dragane Ilić...

 ... gledaju vas širom otvorenih očiju portreti znanih ličnosti -  mnogi prijatelji, kolege, umetnici, poneki nepoznati lik. Uredno postavljeni na drvene viseće police, guraju se zajedno s malim skicama koje su bile uglavnom „probni baloni“ za definitivne, veće biste: sve stvoreno glinom koja prolazi kroz Draganine vešte prste; sve čarobnjački nastalo u nekoliko seansi zahvaljujući njenim izoštrenim pogledima koji sintetizuju opšte utiske i sve primećuju – i najmanju odliku, izraz, oblik, boru, nepravilnost usana, osobenu nozdrvu i uho, uzlepršanu kosu, uperen pogled, pokret glave, vrata, ramena... A da bi mogla izoštreno da vidi, umetnica zatvara oči, čkilji, izvija vrat, okreće stolicu s modelom u svim pravcima, bosonogo igra oko njega, približava mu se i udaljava, traga za ogledalskom slikom, nabacuje male, nove slojeve gline, a potom i tanke namaze bojom i istovremeno stimuliše na razgovor, očekuje životnost a ne uspavanost i umrtvljenost. Ne ometa je gestikulacija niti promenjen izraz lica, govor ili gest jer ona tačno oseća formu. I ne samo formu: njeni portreti otkrivaju suštinske, skrivene strane ličnosti bez prenaglašavanja i ulepšavanja, sa minimalnim pojedinostima od kojih zavisi celina i od kojih nastaje karakteristična ekspresivnost svakog izvajanog lika.
Stvaranju te željene prirodne, opuštene i prijateljske atmosfere doprinosi Draganin suprug, Dejan Kažić čiji radni kabinet, pun knjiga i fotografija, dodiruje njen atelje. Inženjer neiscrpne energije i neutoljive znatiželje, veliki čitač, poklonik umetnosti, vedri kozer i neumorni tragalac za suštinskim odgovorima na pitanja posrnulog čovečanstva, Dejan je jedan od stubova čvrsto izgrađene porodice. Druga dva su ćerka i sin – obrazovani, lepi, nasmejani, otvorenih pogleda uperenih ka sutrašnjici koju neće, kao ni ogroman broj naše mladeži, graditi ovde, sa nama, već u nekim velikim evropskim i svetskim koncernima...
Posle završene seanse – zastor! Prekrivanje portreta da se glina ne bi prebrzo sušila istovremeno je i privremeno udaljavanje od modela, predah od nagomilanih utisaka, ali i očuvanje faktora iznenađenja, zaloga za kontrolu, nove susrete i traganje za daljim rezultatima. Samo umetnica zna kako će izgledati definitivno završeno delo: čarolija vatre i temperature, alhemija materije i boje nama su  nepoznanice, a ona se s tim nepoznanicama spremno i spretno suočava i na njih računa. Kakva magija stvaralaštva!
Irina Subotić je istoričarka umetnosti i predsednica Evropa Nostra Srbije.
Bila je profesorka istorije moderne umenosti na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu, te kustoskinja Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja u Beogradu. 

7 merenikLidija Merenik

Godine 1996. pisala sam povodom Bijenala skulpture u Pančevu o Nini i Dragani jedan nežan, ali pretenciozan tekst. Samo jednom sam, kratko, pisala o Dragani Ilić i njenim, već tada odličnim, privlačnim, intrigantnim portretima. Tada je život bio mlad i lep. Išli smo u Pančevo, išli smo u Kikindu i gde sve ne, zbog skulpture i zbog terakote. Dvadeset dve godine posle probijam kroz čudesni očuvani enterijer palate Vlajka Kalenića u centru grada, tražim pravi ulaz u tom zdanju, i uz najlepši beogradski art deco penjem se do ateljea Dragane Ilić. Idem da me portretiše. To mi je prvi put u životu da me je ikada bilo koji umetnik/umetnica pozvao/la da me portretiše. Silno ponosna i radoznala. Dragana, ista kao što je i ranije bila, nije pričala gotovo nikako i ništa o svojoj umetnosti. Tu i tamo objasni mi, dok sedim u posebnoj stolici, postupak, ako me baš zanima. Inače pričamo o svemu i svačemu. Portret je od ritualnog, kako mi se činilo tada davno, postao ozbiljna (umetničko-ritualna) tema Draganinog rada. Ona se šali dok potpuno usredsređeno nabacuje mase – svidelo mi se što puno čkilji u model (mene) okretno se udaljavajući i približavajući kako bi “uhvatila” neki bitan oblik. Ona brzo, grozničavo, precizno radi, potpuno posvećeno i odsutno za svet oko sebe dok žmiri ili mulja glinu iz šake u šaku, kao da se lopta (i kao da će ta glilenena lopta da bude, jednim zamahom iz lakta bačena na glinenu skicu), dodajući mom portretu kosu, mnogo kose koju sam svezala tako da podseća na starorimske frizure. To je bila moja jedina molba, kosa. Dragana kaže “Dobro je, nije ti ona ravna frizura!” Zaista. Obigrava oko modela, bez najave gura i okreće stolicu na kojoj sedim, praveći različite uglove i rakurse u strateški postavljenim ogledalima u ateljeu. Mislila sam da neću izdržati da sedim više sati u toj stolici, da ću se smoriti. Iz Dejanovog ofisa dopire sveži dah klime i sve je u savršenom redu. Sve je kao čista radost. Nisam mogla da odolim a da na brzinu ne “fotnem” telefonom nekoliko tih začudnih scena portretisanja, u ogledalu i ogledalima. I to kako se Dragana unosi u lice – ne meni, nego masi gline koja će postati portret. I smeška se. La maestra. 
Lidija Merenik je istoričarka umetnosti i profesorka na Seminaru za studije moderne umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bila je kustoskinja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

8 pure�evi?Danijela Purešević
Na terapiji

Portretisala me bez naočara. Bez naočara ne vidim jasno. I više se uvlačim u sebe. U laganom unšarfu posmatrala sam kako me postepeno gradi - bosonoga, kroz neobičan, gotovo ritualni, na trenutke, skoro derviški ples. I kako to što zida zaista jesam ja. Ni u jednom trenutku mi taj glineni dvojnik nije bio stran. Niti glave koje su me okruživale: Bojana Bema, Marije Dragojlović, Radoša Antonijevića, Slobodana Kojića, Nine Kocić, i još poneka. Njihova prisutnost prevazilazila je zadatost pečene zemlje. Jednostavno, bili su tu. Isto kao i znani mi ljudi, čije su se glave, još u vlažnoj glini, dorađivale i sušile, ili su se njihovi obrisi nazirali ispod najlonskih pokrivki.
Sve vreme imala sam ideju o bliskosti psihoterapije i čestih, višesatnih seansi kod Dragane. Sličan je mizanscen. Pacijent/model/kritičar sedi na stolici u centru ateljea. Psihijatar/umetnik izrađuje njegov psihološki portret, anamnezu. I tako desetak puta tokom znojavog jula i avgusta. Bila sam rasterećena vlastitog izgleda. Znala sam da će portret imati moje obličje, ali da su spoljašnje/površinske karakteristike lika sekundarne – šminka, frizura, znoj, podočnjaci, znaci umora jer Dragana zapravo istražuje i vaja unutrašnje biće. Teži da unutarnjim tokovima i energijama da obličje, da ukaže na kauzalnost spoljašnjeg i unutrašnjeg, vidljivog i nevidljivog. Biste koje izrađuje verne su modelu, ali nisu verističke, ni naturalističke, niti foto-realističke Njihovo uporište jeste u pojavnom, ali Dragani pojavno nije važno. Bilo je zanimljivo videti kako ona hirurški otvara glave koje radi i rukama interveniše u njihovom unutarnjem prostoru. Takvu privilegiju imaju samo neurohirurzi i umetnici.
Naše letnje druženje u ateljeu, proteklo je kao uzbudljivo putovanje kroz vreme i sastavljanje rasutih fragmenata sećanja i života u konsekventnu celinu. Neka vrsta lepljenja razbijenog krčaga. Sve vreme smo razgovarali. Udruženim snagama prisetili se mnogo toga. Ta komunikacija bila je verbalna ali i subliminalna. Dragana je od grudvica gline gradila moju glavu, a ja sam u svojoj glavi od grudvica naše priče sastavljala slomljeni krčag. Prethodne zime slomila sam desnu ruku. Bilo je leto, i još sam je osećala kao stran, nakalemljen deo tela. Dok je Dragana glinom gradila moju glavu, ja sam desnom rukom gnječila grudvu kikindske gline. Pokazalo se kao delotvorna fizioterapija. Ruka se zaceljivala.
Identifikovali smo tačku početka našeg dijaloga sa dve strane mreže: onoga koji stvara delo i onoga koji ga gleda, tumači i vrednuje. Bilo je to u jesen 1994. godine. Dragana je u Galeriji Sebastian Art u Rajićevoj ulici priredila izložbu Scopophilia u XIV glava. Emisija Devedesete, mesečni magazin za vizuelne medije, bio je moj autorski projekat koji se tokom te neobične, poslednje decenije 20. veka emitovao na Televiziji Beograd. Sa ondašnjim rediteljima-početnicima, danas značajnim figurama srpske kinematografije, Srdanom Golubovićem i Ivanom Stefanovićem, napravila sam nadahnut TV esej o toj izložbi. Samim čudom, ovog leta, pronašla sam ga u jednom baš malom segmentu digitalizovane lične VHS arhive. To otkriće pridodalo je poseban začin našem letošnjem poduhvatu. Za mene, to je bila jedna od posebno upečatljivijih izložbi devedesetih godina. Bojene terakote, biste prijatelja, umetnika, porodice: Nine Kocić, Veljka Lalića, Zdravka Joksimovića, Bate Krgovića, Dragoslava Krnajskog, Elizabete Matorkić.... Vreme će pokazati da je reč o najznačajnijim predstavnicima beogradske likovne scene 90-ih. Na tom snimku videćemo i njenog supruga Dejana Kažića, i sasvim malog sina Vidaka. Čerka Marta tada je bila tek beba. Prepoznajući u njenom radu nagoveštaje nove humanosti i svojevrsnog monumentalnog individualizma, tom priikom, potcrtala sam da za nju prijatelji i porodica predstavljaju najdragoceniju ravan postojanja. Ondašnje uverenje potvrdilo je vreme.
Bila je to letnja škola u kojoj sam naučila mnogo toga. Još ponešto o čajevima, uz puno ispijenih šolja sa njenim Dejanom. O ostrvu Hidra, o tome kako su Klimtove slike posredstvom Šenbergovih potomaka stigle u Ameriku, o Bori, i još štošta o nekim ljudima koje smo obe poznavale... Sakupilo se tu još mnogo neobičnih malih dragulja. I upravo tako stečen niz dragulja čini skupoceni, nevidljivi nakit moje biste. I svih drugih.
Danijela Purešević je istoričarka umetnosti, likovna kritičarka i urednica u redakciji za kulturu i umetnost Radio televizije Srbije.

9 prodanovi?

 Mileta Prodanović
Uzajamni pogledi, uzimanje mere...

Kritičar je, po definiciji, neko ko najpre usredsređeno posmatra a zatim i tumači dela umetnika. U likovnim umetnostima kritika u tradicionalnom smislu reči, takozvana tekuća kritikakoja se objavljuje u dnevnim ili periodičnim publikacijama opšteg tipa, danas jedva da postoji na našim prostorima. Dnevne novine prostor ustupaju mnogo značajnijim stvarima – izveštajima o dnevnim kretanjima političara i učesnika u rijaliti programima. Uz to tradicionalni vrući“ hladni“ mediji, pa čak i oni relativno novi, interaktivni, sve višpreferirajubrzinu. Malo ko od šire publike ima strpljenja za duži i analitičniji tekst o umetnosti. Ljudi čiju profesiju određujemo kao kritičarsku zato se radije obraćaju užoj, stručnijoj publici i otud je možda ispravnije reći da su oni zapravo pisci o umetnosti. U svesti običnog sveta kritičar je neko ko vazda zakera, titula pisca o umetnosti zvuči neuporedivo pitomije...
Ako je tačno da kritičari uzimaju meru“ umetnicima oni koji rade portrete takođe mere, pa možda i merkaju svoje modele pokušavajući da prodru dalje od antropometrije i uđu u oblast psihologije, to jest da pored izgleda prikažu i karakter. Zato je poziranje, u slučaju kada su portretisani pisci o umetnosti,jedna vrsta ukrštenog pogleda: umetnik posmatra model/kritičara, a ovaj istovremeno istim pravcem a suprotnim smerom „šalje“ proceniteljski pogled. Ping-pong...
Za skulptorski portret pozirao sam dva puta u životu. Prvi put kao dečak, u nekadašnjem ateljeu Nikole Jankovića na Starom sajmištu. Zlatno dleto“ koje je Koka Janković dobio za taj portret je prvo posredno priznanje koje mi je dodeljeno u životu. Njegovo je bilo za umetnost, moj maleni deo – za strpljenje. Nije bilo lako održati me u uzdignutoj stolici toliko dugo: Koka je neprekidno smišljao priče da me zabavi, neke od njih i u stihovima. Neke od tih rima pamtim i danas.
Drugi put sam se našao na rotacionoj platformi pred vajarskim štafelajem u radnom prostoru moje koleginice Dragane Ilić. Između moja dva portreta su decenije ne samo biološke transformacije već i transformacije umetnosti. Draganin realizamnije tek puko prenošenje oblika iz prirode. Važna je i nevidljiva konekcija između nje i portretisane osobe, kolege, kritičara, člana porodice... Dragana ne vaja ljude u doslovnom smislu, njen rad su zapravo trodimenzionalni otisci njenog prijateljstva sa predstavljenim ličnostima. Naravno, preterano bi bilo reći da njena plastika spada u kategoriju koju je Jozef Bojs nazvao socijalnom skulpturom, daleko od toga... Ali u svemu što ona radi postoji nešto što bi se okvirno i sasvim široko moglo nazvati konceptom. U njenom radu, pored toga, važni su mali intimni detalji. Sagledan u celini njen rad zapravo jeste grupni portret jednog kruga ljudi, kolega, onih prijatelja koji su pristali na taj ukršteni pogled.
Mileta Prodanović je slikar, pisac i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti.

10 radosavljevi? Darka Radosavljević Vasiljević
 Susret sa sopstvenom glavom

Umetničko delo Dragane Ilić u javnosti se uglavnom prepoznaje po portretima rađenim u terakoti. Već decenijama stvara osebujnu zbirku ličnosti, njoj bliskih ljudi - prijatelja, kolega, rodbine...U trenutku kada  se u širem polju savremene umetnosti od umetnika prevashodno očekuje društveni angažman, ona se bavi ljudima. Hrabro zadire u lični prostor, intimu portretisanog. Pristupajući kao umetnik u svom značenju te reči, ulazi mu u psihu, traga za onim nečim sa čim ni sam model nije spreman da se suoči. Uvek postoji rizik da li će se stvoriti interakcija, da li će to nešto izaći, preći i ući u portret. To nije klasičan portret, to je portret sa dahom portretisanog. Da li će uspeti da se nađe, pojavi,taj dah/duh, nikad se ne zna. Proces je dug i suptilan. 

Tokom leta 2018. godine dobijam poziv da budem portretisana za narednu Draganinu izložbu. Ovoga puta namerila je da otvori novo polje, da se suoči sa drugom stranom pozicije umetnika i portretiše ne baš toliko bliske ljude –likovne kritičare. Iznenadila sam se pozivu  jer sebe već više od 10 godinane doživljavam kao  aktivnog likovnog kritičara. Takođe pomalo strepim jer posle dužeg vremena treba da se suočim sa umetnikom, lice u lice, da učestvujem u procesu stvaranja.  I tako započinje serija psihoterapeutsko- umetničkih seansi.  Ulazim u ulogu modela, što mi teško pada. Nisam sposobna da sedim i mirujem ni 15 minuta a kamoli nekoliko sati. Ali sujeta radi svoje, a i volim izazove.  
Atelje je pun prethodnih portreta. Sve ih poznajem, neke manje, neke više. Ovo jeste baš on/ona, ovo baš i nije, bar ih ja drugačije vidim. Dragana je srdačna, brzo uspostavi kontakt, nađe temu za razgovor, opusti modela.  Ćaskamo, razmenjujemo priče, tražimo se. Gledam ja nju, gleda ona mene...ko će tu koga i kako savladati...Neverovatno širokim tabanima pleše oko mene...Odmakne se, stisne lice,  gotovo zažmuri, oči se pretvore u crtu,  a između tog lica i mene„preteći” uperi  špahtlu, a zatim neverovatno brzo prstima gnječi i lepi glinu na osnovnu masu, pa nešto skida.  Iako sam svesna da ta alatka služi za odnos mera, proporcije, a njeni  pokreti su kao šamanski ritual, osećam da prelazi rampu i ulazi u mene, htela ja to ili ne, ali nije nepijatno. Bez obzira na prijatnu atmosferu, opuštenost,  u meni kao modelu titra pitanje- šta ona vidi, koliko je to slično mojoj percepciji sebe?
Već prvi dan masa dobija formu…. Nesumnjivo da je oblik moje glave identifikovan, ali, šta je sledeće? Kako se postiže ona dodatna vrednost, ono što treba da se desi da portret zaista dobije energiju portretisanog? Gde i kako nastaje aura, izlaz iz materijalnog ka metafizičkom? Trudim se da ne pratim svaki pokret građenja, da se strpim, da gledam police sa onim drugim glavama, gotovim, da pustim misli da mi lutaju. Ali, kad posle dva sata vrpoljenja na stolici, koju Dragana s vremena na vreme vešto okreće, odlazim ali pre toga dobro pogledam dnevni učinak. I svaki put mi se čini da je skoro gotovo, da je taj mali vrač koji skakuće oko mene uspeo da „uhvati“ auru. 
No,  kad se uspostavi interakcija modela i umetnika, nikada nije gotovo. Možda je trebalo još mog strpljenja, još jedna, dve seanse. Još razgovora i traganja. Sam proces otvara bezbroj pitanja o odnosu umetnika i kriičara, portretiste i portretisanog, samopreispitivanje modela i upitnost kako ga drugi vide. 
Poslednji susret sa glavom bio je dok je još bila glinena. Posle se farbala pa pekla. Ne znam kako izgleda farbana i pečena – jedva čekam da se sretnem sa svojom glavom koja je prošla kroz nečije ruke i da se još jednom susretnem sa sobom.
Darka Radosavljević Vasiljević je kulturna radnica u oblasti savremene umetnosti.

Fotografije skulptura i tekstove portretisanih ličnosti možete naći na sledećem linku:
https://sites.google.com/view/letnja-skola-zimske-serije