Ješa Denegri

BOGOLJUB JOVANOVIĆ I OSTVARENJE INDIVIDUALNE SLOBODE POD OKRILJEM BESKOMPROMISNE UMETNOSTI

(...)

Na izložbi u Galeriji Rima, uz svega nekoliko izuzetaka, po prvi put prikazuju se radovi na hartijama malog formata, donedavno teško oštećeni i potom izvanredno uspešno restaurirani tako da odsad mogu da budu definitivno uklopljeni u ukupni umetnikov opus. Nose sledeće nazive: autoportret Sutra je kasno, Svako za Sebe, Mađioničari piškaju sirće (na poleđini datovan 23. XI 51), Govornički gest, Krupan zalogaj, Glas, Špric, Proleće doleće, Sedam pečata, Potcrtan, Bdenje, Dok... (nedovršen naziv), Sad sam sam, Nije zlato sve što sija, Nepotrebna grubost, Krst, Poštenjačina, Suza, Korisni trik, Lapsus lingue, Ko peva zlo ne misli, Na istom poslu, Poslovica I, Poslovica II, ispisani krupnim slovima ćirilicom na samom prizoru uz nekoliko bez naziva. Odreda pripadaju umetnikovom ranom beogradskom periodu, okvirno između 1950-1953, ciklusima Poslovice i Mađioničari ili njima istovremenim i srodnim samostalnim radovima, sa svim karakterističnim tematskim i likovnim osobinama ovih ciklusa, potvrđujući i pojačavajući ocene Jovanovićeve umetnosti u njenim beogradskim počecima i prvim izložbama iz 1953. godine podržanih uvodnim tekstovima u njihovim katalozima Zorana Mišića i Vaska Pope.

Serija radova većih dimenzija (najčešće 58,5x73,5 cm), u tehnici mastila u boji i voska na hartiji, pod nazivima Hadumejski princ, Kažnjeni astronom, Stupid Cupid, Mala greška u proceni (jedinom precizno datovanom na poleđini 15. II 1962) – sudeći po nazivima na engleskom – nastaje po svoj prilici u prvim godinama umetnikovog boravka u Americi početkom šezdesetih (umesto u sedamdesetim i osamdesetim). Kao i ostali iz istog perioda, ovi radovi prikazuju scene nekih jedino umetniku samom znanih povoda i sadržaja, dok gledaoca pak zatiču pred sasvim nerešivim dilemama, ali ujedno i potpuno svesnim da se nalazi pred delom neodoljivo ubedljivih i neospornih umetničkih vrednosti.

„Slučaj“ Bogoljuba Jovanovića jedinstven je u srpskoj umetnosti druge polovine XX veka. Svojim dvema samostalnim izložbama 1953. prisutan je i primetan na domaćoj umetničkoj sceni ranih pedesetih, no odlaskom u Pariz i Njujork gde ne uspeva da se uklopi u tamošnji javni umetnički život, tragovi mu se gube, a spoznaje o njegovom delu zadugo ostaju rasute u fragmentima. Ostvario je neveliku produkciju (ukoliko se izuzmu brojni početni studentski crteži), svedenu na tri problemska poglavlja – cikluse gvaševa ranih pedesetih, apstraktnu sliku K-55, mešane tehnike iz šezdesetih godina. Istorizacija Jovanovićeve umetničke ostavštine bila je postepena i polagana, puna razumevanja i poštovanja spram njegovog specifičnog „slučaja“, ali nije dovršena i još uvek ima mesta za daljnje problemske interpretacije. Danas se čini sasvim izvesnim da je obeležio jedno određeno poimanje umetnosti u ranom posleratnom kulturnom i društveno-političkom kontekstu, da bi potom u izmenjenim prilikama drugih sredina pokazao kako bavljenje umetnošću ma gde to bilo umesto da teži spoljašnjem uspehu treba prevashodno da zadovolji umetnikovu intimnu potrebu slobodnog ljudskog postojanja obezbeđenog jedino pod okriljem beskompromisne umetnosti.

(CELOVIT TEKST U ŠTAMPANOM IZDANJU)