Nevena Martinović

Dušan Otašević / „Brkovi čine čoveka“

Svaki predmet koji izađe iz umetničke radionice Dušana Otaševića budi vrstu infantilne
radoznalosti. Njegovi radovi su na prvi pogled jasni, zabavni i lako vezuju pažnju. U njima se pojavljuju prepoznatljivi i ustaljeni grafički simboli za ljude, predmete i pojave. „Slikar“ je uprošćena figura sa beretkom („Dobro jutro, Kazimire Maljeviču“, „Dobro veče, Kazimire Maljeviču“), „kiša“ je skup kapljica („Kiša u Kragujevcu“ ), „munja“ je simbol sa znaka za visoki napon („Gospodar munja“). U radovima se pored ovih kodifikovanih opštih simbola pojavljuju i citati popularnih ikonografija (silueta Nikole Tesle, brkovi Vuka Karadžića, šare sa Pirotskih ćilima). Opšta konstrukcija radova zadržava oblik osnovnih geometrijskih slika: kvadrata,
kruga i trougla, a paleta je svedena na tri osnovne i tri komplementarne boje (plava, žuta, crvena, narandžasta, ljubičasta i zelena). Otašević svoje predmete-slike sklapa od izrezanih i ofarbanih drvenih letvica tako da se asocijacije gotovo momentalno usmeravaju na igračke iz ranog detinjstva. Svaki rad ima jasno definisan naslov koji igra aktivnu ulogu u odgonetanju njegovog smisla, zbog čega se isprva čini da je sasvim jasno „o čemu se radi“.

Međutim, u pažljivijem posmatranju sklopova te „igračke za odrasle“ najčešće se nađemo u lavirintu značenjskih slojeva pošto je kod Otaševića „umetničko iskustvo stečeno prilikom izvedbi svakog rada nataloženo pri konceptualizaciji novog“ . Stoga i svaka njegova izložba otvara mogućnost da se govori o njegovom celovitom stvaralačkom putu, sada već skoro pola veka dugom. Otašević je, naime, još sredinom šezdesetih godina XX veka, u vreme studija, ucrtao svoje mesto u istoriji srpske umetnosti. Tada je u specifičnim okolnostima socijalističke Jugoslavije, koja je uspostavljala saradnju sa kapitalističkim Zapadom, već na svojoj prvoj izložbi (1965) prikazao radove koji će ga, unutar raspoloživih mogućnosti, približiti aktuelnim tokovima američkog pop-arta. Odbacio je klasične slikarske metode i sredstva rada (slikanje, boje, platno, štafelaj) i prevazišao tradicionalnu žanrovsku podelu likovnih umetnosti (pre svega između slikarstva i vajarstva). Od samog početka svog stvaralaštva nije želeo da pripada kategoriji umetnika visokog modernizma, o čemu i sam najkonkretnije govori: „Nema misterije. Nema muza. Ne oslobađam se trauma stečenih u detinjstvu, ili dobijenih kasnije, u ovom nevaljalom modernom svetu...“ Čak naprotiv, upravo se tom svetu okretao našavši inspiraciju u svakodnevnim prizorima sa ulice: izlozima i „firmama“ berbernica, krojačnica, poslastičarnica i drugih zanatskih radnji, u modernim navikama i banalnim prizorima paljenja cigarete, ispijanja limunade, jedenja sladoleda ili industrijskim proizvodima koji su iz razvijenog potrošačkog društva postepeno ulazili na jugoslovensko tržište. Njegovi radovi su od tada do danas ostali objekti (koji stoje u slobodnom prostoru) ili objekti-slike (namenjeni da stoje na zidu) koji nastaju tako što ih umetnik pravi od drveta i drugih materijala - reže, šmirgla i farba u svojoj radionici a zatim zakiva, lepi i povezuje u unapred osmišljenu celinu. Za razliku od američkog pop-arta čiji su predstavnici ostajali ili u tradicionalnim tehnikama visoke umetnosti ili koristili sredstva industrijskog reprodukovanja i gotove proizvode u svojim delima – Otašević će zadržati „veštinu“ pravljenja kao važan segment svog umetničkog rada. U tom smislu njegova pop umetnost nalazi se između fascinacije produktima kapitalističkog i konzumerističkog sveta i ljubavi prema zanatskoj, ručnoj proizvodnji predmeta. Otuda i termin „DIY-POP“ (Do-It-Yourself POP/ Uradi-sam POP) kojim je njegova umetnost preciznije definisana u odnosu na američki pop-art. U osmoj deceniji Otašević uvodi prve umetničke citate u svoje radove čime anticipira pojavu postmoderene na domaćoj umetničkoj sceni. Počevši sa Mantenjom kroz čitav svoj stvaralački opus pozivaće se na ličnosti i stvaralaštva umetnika značajnih za istoriju svetske (Da Vinči, Direr, Vermer, Arp, Maljevič, Dišan) i srpske umetnosti (Tabaković) koristeći ih samo
kao „okvir za smeštanje nekog drugog sadržaja“ . Dva složena rada iz osamdesetih godina učiniće ga jednim od najznačajnijih predstavnika postmoderne kod nas – „Tronoška erminija“ (1987) i „Ilija Dimić“ (izložen 1990). Radi se o projektima temeljno iskonstruisane i opredmećene istorijske povesti – u prvom slučaju nepostojećeg srednjovekovnog priručnika o slikarskoj veštini, u drugom slučaju izmišljenog predstavnika srpske istorijske avangrade – kojima Otašević ide korak dalje od pozivanja na tradiciju i njenog prerađivanja - izmišlja tradiciju na kojoj će temeljiti sve svoje radove. Tako, na primer, šest boja i simbola iz „Tronoške erminije“ ostaju prisutni u njegovim delima i više od dve decenije kasnije, na izložbi u Kragujevcu. Za to vreme nastavio je da se u svojim radovima poigrava velikim temama i ličnostima iz mitologije, istorije, umetnosti i nauke, ali i da ostavlja komentare na aktuelne pojave svog društvenog okruženja, u svakom radu dosledno ispoljavajući jedan specifičan poluindiferentan-poluangažovan, ironičan i nadasve duhovit pristup.

Od dvehiljaditih godina, nakon ekonomskih i društvenih preusmeravanja, a pre svega zahvaljujući ubrzanom razvoju informacionih tehnologija, sredina u kojoj Otašević živi i stvara (pre svega Beograd) postala je, više nego ikada, sastavni deo konzumerističkog globalnog sistema i masovne kulture. Rad koji (na ovoj izložbi) najdirektnije komentariše upravo mehanizme i posledice razvijene pop-kulture nasloveljen je „Brkovi čine čoveka“ i već prvom asocijacijom na izreku „Odelo ne čini čoveka“ ukazuje na radikalne vrednosne promene. U pitanju je objekat-slika čiji centralni deo prikazuje ljudski torzo uokviren u kvadratni ram. Krajnje uprošćen i bez ikakvih pojedinosti ovaj „maneken“ ima samo brkove. Donji deo, na koji se oslanja čitava konstrukcija rada sastavljen je iz šest pravougaonih polja koja u celini podsećaju na kartotečke fioke, neizostavne u svakoj javnoj biblioteci. Na svakoj fioci nalazi se drvena pločica u obliku jednog para brkova određenog oblika, a ispod svake fioke postavljena je metalna pločica sa imenom istorijske ličnosti koja je nosila i proslavila određeni „model“ brkova: Albert Ajnštajn, Vuk Karadžić, Fridrih Niče, Adolf Hitler, Salvador Dali i Josif Visarionović Staljin. Brkovi Vuka Karadžića su iz pregradice sa njegovim imenom premešteni na lice manekena. Na sam vrh Otašević je postavio tablu sa naslovom. Izrezana u obliku trake kojom se ukrašavaju pozornice za praznične priredbe i štandovi na vašarima - sa krasnopisanim slovima - ovaj jednostavni završetak rada, i po svojoj formi i po svojoj poziciji asocijaciju usmerava na reklamne „firme“ sa dopadljivim sloganima. Zakićen ornamentima i dekorativnom trakom ovaj magični sto za ulepšavanje ponajviše podseća na neizostavni deo garderobe svakog pozorišta - šminkernicu u kojoj pred ogledalom, glumac stavlja brkove i našminkan konačno „ulazi u ulogu“. Otašević nam pritom nudi da sami izaberemo brkove koje želimo, pretvarajući šminkernicu u naš sopstveni toaletni stočić, našu privatnu stvar - a već sa samom
mišlju o izboru - maneken u ramu postaje naš odraz u ogledalu.

Pregrade sa brkovima predstavljaju ličnosti koje su svojim (ne)delima usmeravale istorijske promene, na globalnom ili lokalnom nivou. Međutim ove fioke se ne mogu izvući, iza tih pregrada nema sadržaja. Svođenje značajnih istorijskih ličnosti na samo jedan banalni modni detalj direktna je posledica jedne od strategija pop-kulture - asimilacije i „dajdžestiranja“ poznatih i priznatih sadržaja. Istorijski događaji i ličnosti prerađuju se u filmske verzije prilagođene masovnom ukusu a umetnička dela klasičnog nasleđa popularizuju se reprodukovanjem na proizvodima za masovnu potrošnju. Zahvaljujući ubrzanom razvoju informacionih tehnologija (pre svega interneta) podaci se razmenjuju, umnožavaju i ponavljaju
više nego ikada, dovodeći do toga da najrazličitije ličnosti iz istorije ljudske civilizacije
postaju globalne pop ikone, od Da Vinčija do Če Gevare, od Leonide do Ajnštajna. U neprestanom ponavljanju, suština ovih ličnosti se „troši“ sve dok od njih ne ostane samo prepoznatljivi vizuelni znak, koji je, prilagođavajući se stepenu saznajnog kapaciteta većine, najčešće preuzet iz njihovog spoljašnjeg izgleda. Kao što su u pop-kulturi prolazne informacije došle na mesto trajnog znanja, amaterizam i svaštarenje na mesto vokacije a neprestana promena zamenila trajni princip - tako je i imidž zamenio ličnost. Otaševićev maneken bez lica jasna je aluzija na savremenog čoveka - bezizražajne jedinke koja se ni po čemu ne razlikuje od
mase kojoj pripada. Čak i onda kada poprima „lični“ izgled zapravo ga pozamljuje od nekoga drugog ko je taj isti imidž preuzeo od nekoga prethodnog gubeći u lancu ponavljanja i razmene sećanje na izvorno poreklo i smisao. Taj udaljeni izvor može biti najveći naučni genije ili najstrašniji diktator - svejedno, u beskrajnom ponavljanju njihova otkrića i zločini ostaju tek površno i usputno usvojeni podaci, a jedino što izlazi čitavo iz te mašine za preradu jeste samo slika koja istovremeno poništava sadržaj pojedinca-izvora od koga je potekla i pojedinca-konzumenta koji je usvaja. Pogledamo li se u tom Otaševićevom ogledalu, koga ćemo videti u
odrazu? Svakako ne Vuka Karadžića, ali sa njegovim brkovima na našem licu to više nismo ni mi sami. „U apologetici ključnih mesta masovne kulture nije se stvarao poseban svet, jer je sopstveni, poseban svet savremenog Ja - praznina. Njegov unutrašnji svet nije ništa drugo do apoteoza spoljnog sveta, čime je ostvaren američki ideal ekstrovertnog zapadnog Ja, spoljnjeg čoveka forme. Istočni čovek, kao biće duha, tako je civilizacijski prevaziđen“. Rođen i vezan za sredinu koja je oduvek bila i ostala rastrzana između Istoka i Zapada, Otašević konzumira „zapadne vrednosti“ ostajući pritom i dalje „istočni čovek“. Zaveden jednostavnošću i zabavnošću ovih radova, posmatrač se pred njima zadržava dovoljno dugo da uvidi da iako uključuju popularne sadržaje, simbole i ikonografije, oni nikako nisu proizvodi tipičnog čoveka
savremene pop-kulture. Svojim predmetima Otašević se u okolnostima XXI veka obraća mislećem konzumentu - onome koji čak i u hramu potrošačkog društva – tržnom centru – ostaje svestan da njegovu ličnost ne čini njegova pojavnost već njegova ostvarenja.