Vidosav Stevanović

MALA SVEČANOST OTVORENIH BOJA

Tokom mojih pariskih godina često sam kasno popodne odlazio do metroa Alezija u četrnaestom arondsimanu, do Villa Alesia gde se, pored ljupkog parka u kome majke šetaju decu u kolicima, nalazio i nalazi se atelje Jože Ciuhe. Atelje je na dva nivoa: na donjem se primaju gosti, živi se i spava, na gornjem se slika, neprekidno se slika. Kao da se, nasuprot drugim ateljeima koji se veličinom jednog prostora trude postati Ali Babine pećine, radi o dva sveta koje povezuje samo jedno stepenište: gore je hram, dole je svakodnevica. Kad hoće da pokaže slike gostima, Jože ih vodi na gornji sprat i na podu odvija jedno platno za drugim, pleksiglase ređa pored zidova, mirnim glasom objašnjava kad je šta naslikano. Razgovori, jelo, piće i smeh su za donji nivo.

Mada potpuno posvećen svom radu, predan svojim bojama, svojim blokovima i beležnicama, koliko i knjigama koje neumorno čita, Joža je uveče otvoren prema svetu, dobar domaćin, prijatan gost, ugodan sagovornik, spreman da ozbiljno razgovara o širokom spektru tema ili da bezbrižno ćaska. Dolazeći u taj njegov tihi svet nisam nikada mogao da ga ne pozdravim sa chere maitre kao da se obraćam alhemičaru koji je prekinuo tajanstvene opite transmutacije elemenata da bi me dočekao. „Dobar dan, dragi majstore.“ Ponekad nisam dolazio sam, dovodio sam prijatelje i prijateljice za koje sam mislio da zaslužuju dodir sa nečim tako neobičnim, značajnim i naizgled nimalo čudnim, sa mirom neprekidnog stvaranja koje kao da izvire iz sebe samog, sa tom inspiracijom koja se stalno menja i obnavlja. I danas mi nedostaju ti susreti, razgovori i pozdravi, onda sedim u dnevnoj sobi moje kuće na brdu koja je posvećena slikama Jože Ciuhe.

Jednom sam od mog majstora čuo izraz „otvorene boje“. Rekao je nešto otprilike ovako: „Treba slikati otvorenim bojama kao što su one u Južnoj Americi.“ Pošto sam u to vreme pisao pariski roman o izmišljenom slikaru – i često se konsultovao sa stvarnim, najboljim koga sam poznavao - izraz sam razumeo na svoj način, to jest kao moj slikar u romanu. Otvorene boje nisu samo one koje su u svetlijem delu spektra već i one koje, složene s drugima, na svoj način osvetljavaju sliku, čine je blistavijom, ugodnijom oku, neposredno proizvode efekat prema kome ova umetnost teži. Jer, slikati, to nije samo i jedino prevoditi nevidljivo u vidljivo čemu teže sve umetnosti koliko i svekolika ljudska misao.

Slikati, zaista slikati, to je i tragati za svetlošću, približavati se svetlosti, tražiti sredstva i načine da se iskaže svetlost, ona koja traje od postanka sveta, zarobiti neke odsjaje te svetlosti u pravougaono polje slike, produžiti ono što će nestati, dati mu smisao i značenje. To se ne može činiti bez tame, bez mraka, bez crne boje u čijoj je osnovi bela, a sve to zajedno može uspevati ako se slikar, zahvaljujući svom daru, veštini i znanju, služi otvorenim bojama na pravi način, pomoću odnosa boja proizvodeći svetlost koja se gledaočevom začaranom oku čini kao komad svetlosti, kao nešto blistavo, večno i bolje od nas koji mu se predajemo, kao lumen de lumine (svetlost svetlosti) kako kažu alhemičari koje smo i Joža i ja savesno iščitavali.

Izložba koju imate pred sobom, dragi čitaoci koji ćete postati gledaoci ili obrnuto, mogla bi se mirno nazvati mala svečanost otvorenih boja. Te otvorene boje – koje ne mogu precizno opisati, ali možda mogu vas navesti da razmišljate o njima i da ih eventualno vidite – nalaze se na svih dvadeset pet radova Jože Ciuhe, izvedenih akrilom na panelu ili platnu. Pogledajte „ANDANTE CAPRICIOSO“ i uporedite ga sa „DIJALOGOM TAMNIH ANĐELA“ ili, još bolje, sa slikom „IZ MRAKA U NOĆ“ koja je bezmalo slikarski programski jezik skromne terorije koju sam napred izneo. Ili uzmite „CRVENI SUSRET“ i stavite je pored „NOĆ U AVGUSTU“ ili „PESMA SREBRNIH ZVEZDA“. Zar se na svima njima ne vidi ista svetlost koja suvereno vlada bez obzira da li je dan ili noć, mrak koji preti ili tama koja je već došla? Jože Ciuha je, lomeći zakone fizike i starinske predstave o prirodi svetlosti, obavio taj preobražaj i bezmalo spajanje krajeva spektra umesto nas, umesto prirode: to je umetnost, nešto istovremeno stvarno i veštačko. Usuđujem se reći da će isti fenomen – svetlost pretvorenu u boje koje se sa svoje strane pretvaraju u svetlost – naći na svim slikama ove izložbe koju je biralo oko znalca, a postavila je ruka stručnjaka.

Ostale aspekte ovde izloženih slika – kao što su diskretni erotizam, ironija bez cinizma, blagi podsmeh svemu, odavanje počasti ličnostima iz raznih oblasti umetnosti, opsesivno vraćanje na neke ranije teme, Don Kihot, na primer – ostavljam vama, da ih otkrivate i da uživate u njima. Jer, mala svečanost otvorenih boja podrazumeva uživanje, a radost, na neki način svesna svih užasa našeg sveta, izvire iz onoga što njen slikar nosi u sebi i neštedimice je deli sa nama.

Mnogi su stručnjaci, poznati umetnici, uvaženi kritičari i vredni pisci pisali o slikama Jože Ciuhe. Za ovu priliku istakao bih jedino zajedničkog nam Alana Boskea koji je Jožu izdvajao među svima, stavljao ga na posebno mesto i u svojim briljantnim tekstovima i u kolekciji koju je ostavio za sobom. Boskeovim rečima dodao bih samo nešto svoje. Kad pomislim na Jožu, nametne mi se reč kontinuitet. Kontinuitet stvaranja koji istovremeno ukazuje i na ravnotežu njegovog života, duha i dela, toliko vidljivu u svim fazama njegovog slikarstva, pa i u knjigama i pesmama koje piše.

Retkima je to poklonjeno, samo poneki su radom, pameću i strpljenjem to izgradili u sebi. Jože Ciuha je među njima. Izabranik sudbine, radnik na sebi, svoj sopstveni majstor i učenik, svetski putnik, poznavalac duhovnih disciplina Istoka, preko leta Mediteranac, zimi Parizlija, poslednji iz velike plejade umetnika koju zapadni kritičari i danas prepoznaju kao jugoslovensku umetnost, poštovalac ezoterizma, sanjar zaljubljen u stvarnost. I moj najmlađi prijatelj sa, kako sam kaže, „četiri puta dvadeset i nešto godina“.

Maj 2011.