GOVOR PROF. EMERITUS IRINE SUBOTIĆ NA OTVARANJU MEMORIJALNE IZLOŽBE POSVEĆENE AKADEMIKU LJUBICI CUCI SOKIĆ

26. FEBRUAR 2009.

Cenjena porodico akademika Cuce Sokić,

Poštovani gosti,

Dragi domaćini,

S velikim i iskrenim zadovoljstvom prihvatila sam se dvostruke uloge – da otvorim izložbu naše velike, nedavno preminule umetnice, akademika Ljubice Cuce Sokić i da pozdravim jedan značajan događaj u kulturi Kragujevca – otvaranje Galerije Rima gospodina Aleksandra Milojevića i njegove porodice.

Ovo je u stvari prva posthumna izložba Ljubice Cuce Sokić, a dela upravo iz ove kolekcije činila su i veliku retrospektivu u Kulturnom centru Vršca, priređenu o umetnicinom devedesetčetvrtom rođendanu decembra prošle godine. Tako je kolekcija gospodina Milojevića ušla u istoriju umetnosti ne samo Kragujevca i Vršca, već celokupne naše kulture: poslednju izložbu za života Cuce Sokić i prvu komemorativnu čine dela iz ove bogate i značajne kragujevačke zbirke. Ta privatna inicijativa govori nam mnogo o današnjoj situaciji u našoj kulturi, o promenjenim odnosima snaga i inicijativa, o čemu treba posebno razmišljati i što treba posebno ceniti.

Cucu Sokić – usuđujem se da se ovako intimno obraćam jer je ona to volela i insistirala na tome – poslednji put sam posetila dan nakon njenog poslednjeg rođendana i dan posle otvaranja izložbe u Vršcu, 10. decembra, zajedno sa direktorom Kulturnog centra Vršca, gospođom Nadom Grozdanić i njenom saradnicom. Topla dobrodošlica i želja za komunikacijom, pričom i sećanjima iz prošlosti, o lepim događajima i divnim ljudima oko nje, bile su, kao i uvek, znaci njenog postojanog karaktera i divnog vaspitanja, uprkos poodmaklim godinama i vidnim znacima slabosti. Bila je iskreno bradovana kada je videla izvanredno odštampan, reprezentativan katalog svojih radova iz ove kolekcije, kao i fotografije sa otvaranja izložbe koje su svedočile o velikom interesovanju publike i ogromnom poštovanju i ljubavi koje svi osećamo prema njenoj dostojanstvenoj ličnosti i njenoj plemenitoj umetnosti. Samo nekoliko dana kasnije  njen život se ugasio – tiho, kao što je u poslednje vreme tiho i živela.

Dela iz kolekcije gospodina Milojevića veoma verno odslikavaju celokupan opus Cuce Sokić tako da je ovo prilika da se podsetimo značaja njenog slikarstva i doslednog razvojnog puta kroz koji je ona mirno prošla, naizgled bez ličnih sumnji i nesigurnosti.

Detinjstvo je, sećala se umetnica, provela u ljubavi i zadovoljstvu, iako je rođena usred burnih godina Prvog svetskog rata. Kao i svako dete, i ona je otkrila kolorističke čari rano, ali još dugo nije mogla znati da će upravo boja, četka i platno biti njeno glavno životno opredeljenje. Iskreno i potpuno, gotovo organski, celog svog veka je bila vezana za čin slikanja, kao što se neko spaja sa molitvom. To za nju nije bio posao, obaveza, želja – to je bio njen život. I zato nam je u poslednje vreme često ponavljala da njen život više ništa ne znači – jer ne može da ide u svoj atelje na poslednji sprat Kolarčeve zadužbine. Snagu boje je iskazivala samo u prvim mladalačkim godinama, ali ni tada to nije bio sirovi jarki kolorit, inače čest u krugovima umetnika oko nje, već pomalo utišan, smiren, sa mislima udubljenim ka unutarnjim, neiskazanim osećanjima. Njen prijatelj i saborac iz grupe Desetorica organizovane pred sam Drugi svetski rat, Aleksa Čelebonović nazvao je to traganjem za nedokučivim prustovskim svetom. Teme su bile karakteristične i za njen kasniji opus – intiman svet oko nje, enterijeri, poneki portret i autoportret, mrtve prirode, cveće u vazama, jedna kutija ili plod, predeo, posebno urban. O tome govore i njene slike iz kolekcije Milojevića. Nakon rata dolazi vreme preispitivanja, novi izazovi novog društva, i njeno veće povlačenje u sebe – jer taj svet nove ideologije nije bio njen svet. U tišini i miru, ona je nalazila svoje umetničke puteve koji se nisu odricali ranijih vrednosti, ali koji su bili u saglasju sa modernim zvucima, utiscima aktuelnog sveta i novih saznanja, uvek u oplemenjenim sazvučjima punim kontemplacije o likovnim pitanjima koja su je jedino i zanimala. Tragala je za harmoničnim odnosima u svetu i svom okruženju da bi ih na harmoničan način i prenosila na svoja mala, intimna platna, i uvek je – i u najmanje pitoresknim i privlačnim motivima – pronalazila vizuelne doživljaje, suptilne razlike i naglašene sličnosti između viđenog i doživljenog. U jednom periodu kraja pedesetih i posebno šezdesetih, pa i početkom sedamdesetih godina, njene slike i crteži, retki pasteli i poneki kolaž doveli su je do granice apstrakcije: bio je to znak njenog prepoznavanja vremena i kulture.  Iz tih eksperimenata, sa svim prerađenim iskustvima, ona je izašla sa sigurnim osećanjem da su svedena forma, pojednostavljena tema u prostudiranim kompozicionim rešenjima, istančana, a umerena boja u suptilnim i plemenitim odnosima – način rada koji nju najbolje definiše, koji joj najviše odgovara. I to su te njene brojne, dragocene i prepoznatljive male slike koje svi volimo i želimo da nam budu stalno u vidnom polju.  One nas ubeđuju da je i u ovom uzburkanom, nesređenom i nesrećnom svetu – moguće ostvariti sopstveni mir, blaženi spokoj – a pri tome biti svestan damara spoljašnjeg ambijenta – pronaći lično zadovoljstvo, uočavati male stvari i reagovati na njih svojim emocijama, udaljiti se od ružnog i umesto njega – ponuditi lepo. Kao posvećeni profesor beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti ona je te moralne, a ne samo likovne, pouke prenosila svojim brojnim studentima koji su je bezmerno voleli i sledili je – svako na svoj način.

Zato je ova izložba – puna emocija – praznik naše kulture. Ali za Kragujevac to je i više od jedne samostalne izložbe: ovo je trenutak kada se zvanično otvara za publiku delatnost Galerije Rima koja čuva bogatu kolekciju radova naših umetnika bez kojih se ne može zamisliti organizovanje nijedne velike retrospektive 20. veka. Ovo je trenutak kada Kragujevac postaje bogatiji za jednu ustanovu kulture, toliko potrebne velikom gradu, toliko dragocene jer zna da prepoznaje i neguje vrhunske kriterijume, da se za njih bori i da ih velikodušno pruži javnosti na uvid. Sigurna sam da će delatnost ove privatne institucije podstaći mnoge umetnike da upravo u Kragujevcu prirede svoje izložbe, istoričare umetnosti i kritičare da o njima pišu, publiku da prihvati vrednosti koje se nude, a druge ustanove da preispitaju svoje mogućnosti. Želela bih da se ispune naša očekivanja da Galerija Rima bude onaj stimulans koji će za Kragujevac označiti ambiciju da ponovo postane deo velike porodice naših gradova kojima je kultura prepoznatljiv znak identiteta.