Nevena Martinović
PETAR OMČIKUS - SLIKAR POKRETA

Za mene je Van Gog u pokretu - on u svojim potezima, u svom crtežu, ima kao nekakav  motor. Unutrašnjost motora u kome su svi klipovi u pokretu. Ali, šta se tu kreće? Na slici ništa, ali u njegovoj viziji - sve je u pokretu. Pripadam tom žanru slikara. Postoji ih u istoriji koliko želite, i ja sam njihov pristalica. Na primer, Tintoreto i El Greko su stalno u pokretu. Treba ih samo gledati. Zato, sebe smatram slikarem pokreta.1
Petar Omčikus

Kada se kao devetnaestogodišnjak obreo na Akademiji likovnih umetnosti (1945) Petar Omčikus je bio jedini student u svojoj klasi koji je potekao iz osunčanih predela pokraj mora.2 Doselivši se sa porodicom  u Beograd 1937. godine sa sobom je doneo već formiran pogled na svet, koji će vremenom sve jasnije oblikovati i njegovo stvaralaštvo. Osobena unutrašnja pozicija sa koje je pristupao svemu oko sebe formirana je pod uticajem prizora iz detinjstva provedenog u primorju. Mnogo decenija kasnije, upitan kada je počeo da se interesuje za umetnost, Omčikus je, sa pogledom na svoj obimni stvaralački opus, izjavio: „Rođen sam u mestu koje je bilo u neposrednoj blizini mora. Pozicija na kojoj se nalazila naša kuća, odakle sam počeo da gledam na svet, ta izuzetna pozicija iznad Rijeke, na brdu iznad Kvarnerskog zaliva, sa prelepim pogledom na severni Jadran, vrlo mi je važna. Gledajući sve te brodove koji ulaze i izlaze, već sam osetio zadovoljstvo u posmatranju oblika brodova, barki, čamaca. Dakle, već život oblika i velika svetlost koja nas je okruživala - to je u izvesnom smislu pružalo sjajnu pozicija da, bez razmišljanja o slikarstvu, ipak polako nešto stvaram, da crtam ono što sam video. Možda sam bio privilegovan, kao što sam rekao, da budem okružen svim tim prekrasnim događajima. Svi su oni bili u pokretu.“3 I zaista, u tom je opisu lako prepoznati neke od ključnih osobenosti Omčikusovih budućih slika: široki pogled na dešavanja, često pozicioniran visoko i na razdaljini od događaja, potom izbor motiva koji zahvata sve što zahvata i sam pogled - sve što ga okružuje bez privilegovanih tema, konačno i snažna osetljivost na same forme i svetlost u prizoru pre nego na njihove realne i narativne sadržaje. Posebno mesto među karakteristikama Omčikusovog stvaralaštva zauzima osećaj stalnog kretanja – pokret koji će biti prisutan u njegovom gestu, u procesu rada, u izboru motiva, u komponovanju celine, u istorijski posmatranom razvoju njegovog slikarstva – u svemu.

Rani formativni period, omeđen prvom samostalnom izložbom 1951. godine, bio je vreme u kome su ove osobenosti tražile svoj put do slike. Omčikus je studirao u atmosferi represije politike nad umetnošću, u vremenu socijalističkog realizma čija je ruka čvrsto stiskala ramena profesora beogradske akademije, uglednih ličnosti nekadašnjeg građanskog miljea. U takvoj sredini svakodnevno nastojanje umetnika da sačuvaju slobodu izbora odvijalo se u pravcu očuvanja pređašnjih vrednosti koje su ocenjivane kao nepoželjne u novom radničkom društvu. Ovo je bila posebno teška situacija za studente koji je trebalo da se sa ranijom umetnošću susretnu u školskim ateljeima da bi mogli da je prirodno usvoje i prevaziđu u stvaranju sopstvenih likovnih vizija. Omčikus je bio u klasi profesora Ivana Tabakovića, „velikog umetnika, velikog erudite i velikog stručnjaka”4 kome su međutim, pedagoške mogućnosti bile ograničene siromašnim i neinventivnim školskim programom oslonjenim na slikanje po gipsanim glavama i kosturima, bez redovne mogućnosti učenja po živom modelu ili u pleneru. Ostali profesori Akademije su ili bili glasnogovornici socijalističkog realizma ili mu se jednostvano nisu odupirali. Obimni stvaralački opusi i već ostvareni rezultati ovih umetnika, njihov stečeni javni ugled i izgrađene profesionalne pozicije, pa i lične egzistencije - sve je to stajalo na klimavim terazija u rukama državno-partijskog sistema koji je pomerao ravnotežu na osnovu podobnostih njihovog umetničkog rada. Taj i toliki teret, međutim, nije bio na plećima mladih studenata koji su tek hrlili ka svojim profesionalnim putevima. Otuda ni prve negativne kritike nisu mogle da ih poljuljaju. Naime još kao student, Omčikus je  postao predmet nepovoljne kritike Ota Bihalji-Merina, jednog od najsnažnijih zagovornika zvanične umetničke dogme. Prvi put javno izloživši svoje dve slike na Jesenjoj izložbi ULUS-a 1946. godine, Omčikus je sa svojim drugom iz klase Mićom Popovićem bio jedini student na toj izložbi,  ravnopravan sa uglednim umetnicima među kojima i svojim profesorima. Stoga je morao da sa njima podeli teret kritike uperene protiv očuvanja umetničkih vrednosti nastalih u predratnoj građanskoj sredini. Zajedničko pojavljivanje profesora i studenata razbuktalo je kritiku u pravcu lošeg pedagoškog uticaja na mlade - onog uticaja koji, ispostaviće se već tada, gleda izvan kalupa podobnosti, u pravcu slobode stvaralačke misli: „[...] U umetnosti kao i u životu, treba da se odvaja bitno od nebitnog. A kako mlada generacija može to da nauči kad oni koji je to uče ne znaju ili neće da znaju. Nekoliko nastavnika umetničke Akademije na III ULUS-ovoj izložbi izložilo je svoje radove. To su radovi u kojima je sadržana istina o larpurlartizmu. Ne možemo a da u tome ne vidimo skoro prezrivo okretanje od našeg sveta i naših problema borbe i izgradnje.”5 Imamo li u vidu da je nakon te izložbe odlučeno da se studentima zabrani javno izlaganje, jasno je bilo da su i mladi podjednako bili predmet represije. U želji da na kratko pobegne i promeni sredinu narastajućih nesloboda, Omčikus će predložiti trojici drugova iz klase da otputuju na more, u njegove rodne krajeve. Tokom tog kratkog putovanja po dalmatinskoj obali, prizor Zadra u ruševinama, amanet engleskog bombardovanja, ostavio je najdublji utisak na mlade slikare. Po povratku u Beograd, narednih nekoliko meseci proveli su u nastavi bez kreativnosti i perspektive, a jedino što ih je ohrabrivalo bile su pouke profesora Tabakovića koji ih je, svestan ograničenosti akademskog sistema, zasigurno upućivao na samostalno istraživanje i slobodno slikanje. Mladi, radoznali i okuraženi rečima i primerom svog profesora, zavedeni mišlju o slobodnom životu i stvaralaštvu u osunčanim predelima pokraj mora, Omčikus i grupa njegovih kolega, napustiće nastavu da bi proleće i leto proveli zajedno u Zadaru. Gotovo čitav semestar i letnji raspust (do avgusta) žive kao mala slikarska komuna - danas već legendarna Zadarska grupa6. Bave se onim što im je uskraćeno na Akademiji - svom širinom svojih talenata osvajaju površinu slike, rade u pleneru, barataju svetlošću, bojom i formom u tradiciji najboljih predratnih modernista - svojih tada uspavanih profesora. Oslobođen ideoloških matrica i akademskih stega, Omčikus slika neopterećen mogućim posledicama svog buntovnog čina protiv sistema. Novu dimenziju ovog susreta sa primorjem stvara suživot sa prijateljima - boravak u napuštenoj Guvernerovoj palati, druženje u vekovnom mediteranskom gradu i stalno slikanje pod primorskim suncem - koji će u sinergiji mladih i oslobođenih duhova izroditi ne samo jedan hrabar i važan korak u našoj istoriji umetnosti već iz koga će proizići i doživotne prijateljske i romantične veze u ličnim istorijama svakog od učesnika.7 Tada  nastaje jedna od Omčikusovih amblematskih slika ovog perioda -  Ruševine Zadra (1947, kat. br. 1), koja najupečatljivije svedoči o oslobođenom duhu mladog slikara. Do zasićenosti natopljene snažnom svetlošću letnjeg sunca, ruševine kao da trepere od vreline direktnog svetla. Njihova forma  je posledica umetnikovog dinamičnog gesta pre nego nagoveštaj ratnog razaranja. Na osnovu ove i drugih slika nastalih u Zadru, podjednako Omčikusovih (Guvernerova palata, Masline) kao i ostalih slikara, jasno je da je osvojena sloboda značila obnovu pouka srpskog međuratnog slikarstva – teme poput pejzaža i portreta, tretirane tako da otkrivaju prisustvo umetnika i njegovu viziju, nasuprot poturenom bezizražajnom realizmu koji treba da razume čitav radni narod zemlje u izgradnji.

Višemesečno zadarsko odbeglištvo dobilo je snažne društvene odjeke i rezultiralo ozbiljnim posledicama. Shvaćeno kao sebični čin u kome je grupa mladih ljudi umesto da svojim radom služi narodu i uključi se u izgradnju zemlje rešila da uživa u sopstvenim kapricima i bavi se sobom, pritom vaskrsavajući predratne, građanske duhove u umetnosti - čitava stvar postala je pitanje politike i odsustva poslušnosti.  Svi Tabakovićevi studenti su po povratku iz Zadra izbačeni sa Akademije, a njihov profesor je već naredne godine premešten na Akademiju primenjenih umetnosti. Iskeženi osmeh Đorđa Andrejevića Kuna na koji odgovara grohot sa lica Sretena Stojanovića u Omčikusovoj slici Profesori (1949) direktno apostrofira dvojicu najuticajnijih ličnosti na Akademiji, a time i dvojicu najzaslužnijih unutar ustanove za sudbinu zadarskih komunara. Između njih stoji odsutni Nedeljko Gvozdenović, zagledan u nešto izvan sveukupnih dešavanja, a po strani su Marko Čelebonović koji je svima okrenuo leđa i znatno mlađa Ljubica Sokić koja sa odstojanja, pretvorena u siluetu, posmatra čitavu situaciju. Glasnogovornici dogme koji se raduju sprovođenju svojih odluka, nemi posmatrači i nezainteresovani zanesenjaci - tako je Omčikus doživeo svoje profesore u „slučaju” Zadarske grupe. Izuzev Tabakovića. Njega je sa velikim pijetetom naslikao neposredno pre odlaska u Zadar prikazavši ga u klasi, među studentima, kako u prvom planu vodi živi razgovor sa Mićom Popovićem (Tabaković i studenti, 1946/1947). Možda je time ovekovečio baš one nezabeležene razgovore pune nadahnuća i podrške koji su ih suptilnim sugestijama bodrili i pripremili za zadarsku avanturu.

Nakon dva izgubljena semestra, mada je konačno rešeno da se buntovnicima dopusti povratak na Akademiju (izuzev Mići Popoviću), Omčikus odlučuje da trajno napusti studije8. Iako je time stekao pravo da se učlani u ULUS njegova prijava biva odbijena, čemu je doprinela i reputacija dekadentnog slikara, a time gubi elementarnu mogućnost za rad i strukovne privilegije. Iste godine njegova životna saputnica postaje Kosa Bokšan, koja se i sama nalazi u sličnoj situaciji. Bez perspektive za bazičnu životnu egzistenciju u Beogradu i Srbiji, ali zahvaljujući dragocenim poznanstvima i članstvu u Saveznom udruženju, Omčikus se ponovo obreo u primorju, u Rijeci, gde on i Kosa Bokšan dobijaju novu šansu da slobodno stvaraju i izlažu. Putuje i radi u osunčanim predelima pokraj mora, ponovo osvajajući slobodu. Nakon dve godine vraća se u Beograd i zatiče atmosferu u kojoj je nakon Titovog raskida sa SSSR-om (1948) oštrica socijalističkog realizma vidljivo počela da tupi. U umetnosti oživljavaju predratni ekspresionistički i intimistički koncepti kao legitimno umetničko nasleđa. Godina 1951. u domaćoj istoriji umetnosti zabeležena je kao prekretnica. Sa jedne strane konačno i zvanično je uspostavljen kontinuitet sa umetnošću pre rata, prvenstveno izložbom  Sedamdeset slikarskih i vajarskih dela iz vremena 1920-1940 kao i poznatom izložbom Ljudi Milana Konjovića. Sa druge strane čuvena izložba Petra Lubarde otvoriće novu etapu u posleratnom slikarstvu, na korak bližu visokom modernizmu. Nakon samostalne izložbe Miće Popovića (1950), u ovoj godini će svoje radove prikazati i drugi zadarski komunari. Omčikus će izlagati čak dva puta. Najpre početkom godine, u okviru izložbe grupe Jedanaestorica, a potom će, u novembru, prirediti i svoju prvu samostalnu izložbu9. Tom prilikom izlaže čitavu svoju dotadašnju produkciju - pejzaže iz primorskih krajeva, gradske motive, mrtve prirode i brojne portrete među kojima i već spomenute Profesore ali i antologijski Autoportret sa šajkačom (1947). Postavka je bila pregled Omčikusovih slikarskih pozicija i dostignuća u njegovom ranom formativnom periodu. One su se oslanjale, kako po motivima tako i po načinu slikanja na stvaralaštvo starijih slikara, možda ponajviše predratnog Lubarde i Čelebonovića iz tridesetih godina, pre nego na njegovog profesora Tabakovića. No već pred kraj ove prve stvaralačke faze, tokom 1950. i 1951. godine nastaju i slike koje suptilno manifestuju promenu. U pojedinim mrtvim prirodama primetna je težnja da se površina slike, pogledom odozgo i kompozicionim rasporedom malobrojnih raštrkanih predmeta, učini što plošnijom i podložnijom slobodnim likovnim istraživanjima (Žute ribe u tiganju, 1950; Pečene bundeve, 1951). Tom pogledu i pristupu priključiće se specifičan izbor motiva u slikama Krovovi Dubrovnika (1950) i Vagoni (1951). Multiplikovani jednoobrazni oblic u skupinama, poput oblika vagona ili krovova, dopuštaju da se pogled ne zaustavlja na njihovim pojedinačnim karakteristikama već da plovi unutar celine istražujući njihove odnose - linije koje opisuju svojim kretanjem i površine koje formiraju bojom, svetlost koja razigrava čitav taj sklop i vibraciju koju proizvodi celina

_______________________________________________________________

1  Milija Belić, Omcikous, L’Age d’Homme, Laussanne 2004, str.70.
2 Rođen je na Sušaku, nedaleko od Rijeke. Omčikusi su poreklom iz sela Radučić u Dalmatinskoj Zagori dok je Petrova majka bila iz ugledne plemićke porodice sa ostrva Korčula.
3 Milija Belić, isto, str. 15.
4 Iako ne spominje šta im je profesor Tabaković govorio na časovima, Omčikus se sa velikim poštovanjem priseća svog profesora. „Tabakovićeva ličnost se veoma razlikovala od ostalih profesora“, govori u nastavku citata. Milija Belić, Omcikous, L’Age d’Homme, Laussanne 2004, str.16.
5 Ото Бихаљи-Мерин, „III изложба удружења ликовних уметника Србије”, Борба, 25. новембар 1946.
6 S obzirom na to da se nije radilo o umetničkoj grupi u pravom smislu te reči - sa jasnim zadacima, utvrđenom umetničkom poetikom i sa ciljem zajedničkog nastupanja - Lazar Trifunović je uveo znatno primereniju odrednicu nazvavši ove okupljene umetnike zadarskim komunarima (Lazar Trifunović, „Vreme zadarskih komunara”, Slikarstvo Miće Popovića, katalog izložbe u Galeriji SANU, Beograd, 1983, str. 21-39). Zadrsku umetničku komunu 1947. godine činili su slikari, Tabakovićevi studenti - Milorad Bata Mihailović, Petar Omčikus, Miodrag Mića Popović, Ljubinka Jovanović, Kosara Bokšan, Vera Božičković, Mileta Andrejević, zatim slikar Bora Grujić i pesnik Borislav Mihajlović-Mihiz.
7 Iz Tabakovićeve klase poteći će čak tri umetnička i bračna para: Petar Omčikus-Kosara Bokšan, Mića Popović-Vera Božičković i Bata Mihailović-Ljubinka Jovanović.
8 Akademiju formalno završavaju samo Vera Božičković, Ljubinka Jovanović i Mileta Andrejević.
9 Izložba slika Petra Omčikusa, Umetnička galerija ULUS-a, Beograd, 1-21. novembar 1951..