Irina Subotić

UTOPIJE RADOVANA KRAGULJA

Radovan Kragulj je započeo svoj likovni razvoj u beogradskoj sredini još za vreme umetničkih studija krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, da bi ubrzo dobio mogućnost da nastavi život i rad u Velikoj Britaniji. To je za mladog umetnika značilo upoznavanje s potpuno novom sredinom, novim običajima i kulturom, ali istovremeno i prenošenje svojih iskustava i svoga načina izražavanja mlađim naraštajima i pred britanskom  kritikom koja je za to imala razumevanja. A upravo je Radovanov perfekcionizam u izuzetno zahtevnoj grafičkoj tehnici kojom se tada bavio – mecotintom –  bio zapažen zbog njegove pažljive obrade i predanog rada kojim je postizao duboke tonove crnog i tanane prelaze ka svetlijim partijama. Takvu suptilnu tehniku u našoj umetnosti su postizali i drugi grafičari, pre svih Emir Dragulj i Halil Tikveša, s pogledom bačenim na japanske stvaraoce kao vrhunske uzore svim svetskim umetnicima koji su praktikovali ovu disciplinu.

Iako je živeo u dalekom svetu, Kragulj je pri otkrivanju čari i vrednosti prirodnog okruženja Velsa u vreme tzv. Zelene revolucije, u sećanje vratio Podkozarje svoga detinjstva, pastirsku pastoralu svojih predaka i harmoniju suživota čoveka i prirode, čoveka i životinje. Zbog toga je veoma rano, možda među prvim umetnicima, započeo svoj novi umetnički  multidisciplinarni i nikada prekinuti ciklus posvećen ekološkim razmišljanjima, konceptima i projektima. Čak i kada je odlučio da svoj život preusmeri ka jednom od najvećih svetskih urbanih centara, kao što je Pariz, Kragulj je ostao veran svojoj posvećenosti očuvanju prirodnih resursa, pre svega životinjskih, kao i biljnih vrsta, shvatajući ih temeljom egzistencije kompletnog živog sveta, uključujući i čoveka. To je već decenijama aktuelan problem, a posebno danas  – u zlim vremenima promenjenih logika i morala, novih uslova održavanja i razvijanja proizvodnje u cilju što većeg profita, uz nove agresivne tehnologije, nove moćne mašine, uvećanu potrošnju hrane i shodno tome brzo uništavanje faune i stvaranje novih, ekološki promenjenih i svakako ne ulepšanih pejzaža.
Posebnu osetljivost Kragulj je pokazao prema istrebljenju nevinih zečeva ili uzgajanju krava veštačkim putem, tako daleko od sećanja na njegov dečački, nežan odnos prema blagodetima prirode. Kao rezultat toga – nastajali su, i još uvek nastaju, serije crteža, grafika, slika, objekata, instalacija, performansa, video radova, fotografija, tekstova, čak i pesama... Predstavlja ih i izvodi širom sveta.

Ezopovskim jezikom, simbolima i uz pomoć evokacije prastarih mitova, kao što je priča o egipatskoj Hathor, Kragulj sada samo bojenim detaljima ili asocijativnim fragmentima nagoveštava da njegovo delo kritički govori o nekoj konkretnoj situaciji, o ugroženoj vrsti, o neprimerenom načinu korišćenja ili ubijanja životinja. Postepeno se udaljavajući od svake vrste reprezentacije, umetnik je dolazio do čistog apstraktnog jezika visoke estetike i istovremeno produbljenog značenja, sve dalje od konkretne interpretacije a sve bliže vizionarskom, utopijskom i transcendentalnom.

U taj deo opusa Radovana Kragulja spadaju i radovi izloženi u kragujevačkoj Galeriji RIMA. Umetnik svoj konceptualizovani metod razmišljanja koristi na svim radovima, po sistemu stalnih promena, varijacija i dopuna, što on naziva work in progress, a što se može primeniti na različite discipline koje on paralelno praktikuje, prilagođeno prostoru, vremenu, posebnoj prilici ili radnom timu s kojim nastupa. Njegova dela su se u jednoj fazi zasnivala  na apsolutnom redu i kontemplaciji kroz simetriju i savršenstvo geometrijskih oblika, da bi vremenom prihvatio asimetričan metod, nepravilne i slobodnije forme sa istim asocijacijama i uvek u sažetom, svedenom i strogo kontrolisanom kolorističkom izboru. Pritom on ne odustaje nikada od proaktivne ekološke bitke – kao suštine svoje umetnosti – za očuvanje prirodnih resursa a protiv agresivnog konzumerizma, protiv osvedočene razvojne politike i čitavog sociopolitičkog sistema novog društva kraja XX i početka XXI veka.

Na izvestan način – krug se zatvorio: Radovan Kragulj je tokom svojih prvih godina beogradskog života bio blizak jednoj, tačnije jedinoj grupi umetnika koja se tiho opirala zvaničnoj politici socijalističkog društva i njenoj optimističkoj vizuri modernizma, posebno u pogledu savremene umetnosti. Članovi ove grupe Mediale svojim delima – likovnim i književnim radovima, pa i ponašanjem i izdvajanjem iz opšteprihvaćenih građanskih načela – iskazivali su neslaganje i shodno tome pritajeni bunt, u imanentno kritičkom tonu, bez glasnih tonova i otvorenih stavova. Tada, krajem pedesetih godina prošlog veka, razume se, otvoreni govor ne bi ni mogao biti prihvaćen i ostati bez sankcija. Pola veka, i više od pola veka kasnije, Kraguljevo stvaralaštvo je i dalje u sferi osmišljenog i osvešćenog odnosa, ali sada sasvim u novom ruhu i u duhu onoga što se aktuelnim jezikom naziva participativnošću umetnika. Odlučno i kritičko usmerenje u pravcu uključivanja umetnosti kao discipline u rešavanje određenih aktuelnih i akutnih problema celokupnog čovečanstva, svakog društva i svakog čoveka pojedinačno čini se danas blagotvornim i nužnim modelom, ma koliko ta volja za očuvanjem tradicionalnih vrednosti izgledala iluzorna i utopistička. Pa, ipak, Kraguljevi stavovi sigurno nailaze na mnogo razumevanja istomišljenika, među kojima bi po svoj prilici bila i Ana Paula Maja: povodom njenog romana O stoci i ljudima  Srđan Tešin piše da on svedoči o ljudskom ponašanju životinja i životinjskom ponašanju ljudi...