Vojislav Karanović
MASKE I NjIHOVA LICA

(...)

Većina novih crteža Saše Marjanovića u dijalogu je sa filmom Bela traka Mihaela Hanekea. Čudni i tajanstveni događaji u malom selu na severu protestantske Nemačke, u vreme pred Veliki rat, gde svako kao da ima neku svoju tajnu, uvode nas u film u kojem se smenjuju i prepliću priče o nasilju roditelja nad decom, dece nad drugom decom, i društva nad pojedincem. Nasilje nije uvek lako vidljivo, nekada se maskira u brigu za dobro vaspitanje, na primer, ali to ne znači da je ono tada manje opasno i da manje štete nanosi. Autor ovog filma pod lupu stavlja dogme hrišćanskog vaspitanja, koje sa jedne strane podrazumeva strogost i nepopustljivost vaspitača, a pokornost i slepu poslušnost dece sa druge strane. Film sugeriše i to da se žrtve vrlo lako preobraćaju u dželate. I da kazne duševno oštećuju i one koji ih sprovode i one koji moraju da ih trpe. U središtu pažnje ovog Hanekeovog filma su nimalo slučajno – deca. Ona trpe kazne, od njih se traži da se prilagode kolektivu i odreknu prava na različitost, individualnost, kreativnost. Deca moraju da sputaju sopstvenu seksualnost i da se odreknu spontanog izražavanja svojih osećanja. Od dece se zahteva uniformnost, traži se da na svoja lica stave socijalno prihvatljive maske. Kao posledica toga, ti mali ljudi počinju sve više toga u sebi da potiskuju. I upravo ta tamna i potisnuta strana ličnosti, a nju otkrivamo i kod odraslih, jeste ono što predstavlja istinsku pretnju. S druge strane i odrasli, koji dosledno insistiraju na disciplini i poštovanju pravila, lako će sve to da zaobiđu samo ako im je to u neposrednom životnom interesu. Svet u kojem cvetaju surovost i nasilje istovremeno je i svet u kojem vladaju licemerje i laži. Ova dva sveta i ne idu jedan bez drugog.

Neke od ovih ideja Bele trake otkrivamo i u crtežima Saše Marjanovića. Ponovimo: ovi Marjanovićevi radovi, većina njih, vode dijalog sa ovim filmom. Scene, prizori, atmosfera; igre crnih i belih tonova; likovi dece koja trpe kazne i počinju da od sebe i drugih stvari skrivaju; lažno insistiranje na čednosti i poštenju – sve su to stvari koje Marjanovićev aktuelni umetnički gest dovode u vezu sa svetom Hanekeovog filma.

Konačno, pomenimo i samu belu traku. U filmu je ona simbol navodno iskrenog insistiranja na dečijoj dobroti i čednosti. Nju seoski pastor vezuje oko ruke i u kosu svojoj deci, ne bi li ona stalno imala na umu da moraju da budu dobra i čestita. U suštini, ova se traka preobraća u simbol hipokrizije i represije. Nevinost i čistota jesu vrhunske moralne vrednosti. Ali ukoliko se one na silu nameću, i ukoliko se ljudi pod pretnjom strašnih kazni na njih primoravaju, oni dovode do duševne i socijalne pustoši.

(...)

(CELOVIT TEKST U ŠTAMPANOM IZDANJU)