Irina Subotić
JOŽE CIUHA – UMETNIK ZA SVA VREMENA
    

  Celog života Jože Ciuha veruje da je dužnost slikara da upućuje na pravovernost, dobrotu, iskrenost i humanost, onako kako je u mladosti verovao u mogućnost izgradnje i postojanja besklasnog društva. On nema ambicije da svojim radom ispravlja nagomilane ljudske devijacije, ali ga to ne sprečava da uporno veruje da vredi govor njegove – i svake druge – slike, mozaika, akvarela, crteža, ilustracije – kao govor večne istine. Kroz ta dela prelama se ceo njegov život, njegov znatiželjni duh, inventivan karakter i kompletan životni nazor. Stvaralaštvo doživljava, kako izjavljuje, kao svoju maksimalnu ličnu slobodu, a ta sloboda je rezultat velikog rada i intelektualnog stanja otvorenosti za različito i novo. Iako raznovrstan, njegov opus je u stvari sistematičan, smisaon, široko povezan i to na način koji je Klod Levi-Stros (Claude Lévi-Strauss) konstatovao kada je poredio evropsku sa istočnjačkim kulturama: za razliku od naše racionalne civilizacije koja pravi duboki rez između mita i istorije kod nama dalekih naroda, Japanaca pre svega, istorija i mitovi se spajaju i pretvaraju u jedninstvenu, čudesnu „istinu“ oko koje se grade priče, prostori, znanja, istraživanja... Ali, nijedna priča nije vezana samo za jedan narod i jedno vreme, već je celokupna istorija svih civilizacija svih vremena povezana još uvek neizvesnim nitima koje tek moderna antropološka nauka nastoji da protumači: „Priznato je da nijedna civilizacija ne može misliti samu sebe ako nema na raspolaganju jednu ili više drugih sa kojima se može porediti. Da bismo upoznali i razumeli sopstvenu kulturu, moramo naučiti da je posmatramo sa stanovišta neke druge“, piše Levi-Stros. Ciuha upravo svojim delima povezuje neočekivane oblasti, ličnosti, ideje, prostore, vremenske distance.
    Jože Ciuha obeležava čitavu epohu slovenačke i jugoslovenske umetnosti druge polovine XX veka, ističući lokalni regionalizam – kulturni milje zemlje kojoj pripada, a svojim životnim i stvaralačkim elanom i danas predstavlja primer predanog nastavka modernizma u novom milenijumu. Upravo ta Ciuhina poslovična vrednoća, potreba za radom, uz mladost duha i vitalističku sposobnost da decenijama održava kontinuitet svog stvaranja sa očevidnim osavremenjavanjima, pa čak i podmlađivanjima, učinila ga je stalno prisutnim na domaćoj, a možda još više na evropskoj umetničkoj sceni.
    Oči kritike su i danas, kao i pre pola veka, stalno uprte u njegovo delo: kao retko koji umetnik on je svestan značaja traga koji ostavlja za sobom. Otuda i veliki broj reprezentativnih i studijskih monografija, mnogo kataloga iz pera uglednih kritičara i književnika, posebno pesnika. Mlade generacije istoričara umetnosti i kustosa galerija i muzeja, sa svoje strane, otkrivaju nove puteve tumačenja smisla i vrednosti njegovog bogatog opusa. To je velika zaloga opstanka umetničke ostavštine Jožeta Ciuhe. Drugu stranu medalje čini zvanična politička podrška koju su njegovo delo i njegov lični autoritet obezbeđivali u pojedinim istorijskim trenucima, kao što je u drugim periodima za kratko bio skrajnut.
    Ostao je samostalan umetnik tokom celog života – sem što je povremeno preuzimao pedagošku, profesorsku ulogu – u Zapadnom Mičigenu, u Kalamaziju, na ljubljanskoj Likovnoj akademiji, u Salcburgu, Veneciji i na ostrvu Šipanu gde je godinama držao slikarsku školu u kojoj je boravilo do sedam umetnika iz raznih krajeva sveta i gde je sprovodio individualnu nastavu.
    Imao je do sada preko 400 samostalnih i 300 grupnih izložbi; dobitnik je ogromnog broja nagrada i priznanja, u njegovoj zemlji i u svetu: bilans koji je retko moguće dostići za života...

(...)

NASTAVAK U ŠTAMPANOM IZDANJU