Irina Subotić
ELEGIJE LJUBICE CUCE SOKIĆ

(...)

Bila je velika privilegija prisustvovati slikarskom činu Cuce Sokić u njenom ateljeu na poslednjem spratu Kolarčeve zadužbine; biti svedok njenog dugog i mirnog posmatranja svakog naslikanog detalja, laganog uzimanja četkice i biranja boja, pa potom blagog, ovlaš nanetog namaza, gotovo nevidljivog i neagresivnog, više intuitivnog no racionalnog, a tako sigurnog i upornog, i sve to uz bujicu sećanja na prohujale dane, događaje i drage ličnosti, i nekadašnje radove. Uporno je ponavljala, toliko putra, da "sve rešava isključivo likovnim putem", a da se kloni psihologiziranja, literarisanja, mistifikacija svih vrsta. Nju ne zanimaju predstave stvarnosti do kojih bi došla slikajući izglede predmeta, ljudi, gradskih četvrti ili uličnih scena, već duhovna, tačnije apstraktna saznanja koja se stiču utiscima i tragovima koje ti predmeti ostavljaju za sobom. Zato bi se povodom njenih mrtvih priroda ili predela moglo govoriti o apstraktnom načinu razmišljanja. U tom smislu je umetnost Cuce Sokić teško definisati i jasno klasifikovati. Pa ipak, ta izdvojenost i ta senzibilnost su posve autentični, što joj obezbeđuje i izdvojeno mesto u našoj istoriji umetnosti.

(...)