Nevena Martinović

ANDREA IVANOVIĆ JAKŠIĆ: STVARALAC JE ŽIV

U poslednjih desetak godina, stvaralaštvo Andree Ivanović Jakšić koncentrisano je na jedan segmentnjene umetničke prakse koji svoje polazište ima u mediju sike i crteža od kojih se radikalno udaljava kroz tehnološki zahtevan i dug proces rada sa prirodnim materijalima i materijama, rezultirajući specifičnim  reljefnim objektima-slikama odnosno slikama-objektima. Gradivna masa od papira, vode i veziva, oblikovana umetničinom rukom, a zatim kontrolisano podvrgnuta delovanju vazduha, vode i vatre – jeste način na koji Andrea proceduralno uključuje prirodu u svoj rad. Začetak njenih apstraktnih organskih formi leži u odnosu prema prirodi, koji nije pasivan i predstavljački već izrazito stvaralački i po svom karakteru sintetički – istovremeno radikalno fizički, misaon i emocionalan. Kako je i sama više puta isticala, intuicija ju je vremenom vodila do filozofa i pesnika u čijim delima je prepoznavala i osvešćivala svoj ontološki odnos prema prirodi – pre svih do Heraklita, ali i Lao Cea i Ničea, Vita Markovića i Branka Miljkovića. Promena kao jedina konstanta postojanja, suprotnosti u stalnoj dinamici, jedinstvo svega postojećeg, četiri elementa prirode (voda, vazduh, vatra, zemlja) – opšte su heraklitovske postavke koje su konceptualni oslonci Andreinih objekata.

Tokom tri godine koje su protekle od prethodne samostalne izložbe u Galeriji RIMA priređene 2020. godine, umetnica je nastavila da stvara i na svim nivoima razvija svoje autentične objekte. Rezultat je novi korpus radova nastao tokom 2022. i 2023. godine, u vremenu neposredno po završetku globalne pandemije korona virusa, koja je čovečanstvu donela egzistencijalnu ugroženost i izmenjen način života. U okolnostima preteće opasnosti, neprekidne anksioznosti i rastuće otuđenosti, društva su ušla u političku i ekonomsku krizu, a pojedinca je obuzela kriza percepcije sebe i svet, te posledično kriza smisla. U periodu sporog odvikavanja od „nove realnosti“, koje u ovom trenutku i dalje traje, sagledavamo posledice i sabiramo iskustva, doživljaje i pouke pandemijskog doba, nadajući se zaključcima korisnim za lični i kolektivni razvoj. Upravo taj talas (samo)preispitivanja, zahvata i lični svet umetnice i neminovno menja unutrašnju energiju kojom prilazi radu, dinamiku stvaralačkog procesa i nastalih formi, ali najpre utiče na ono idejno ishodište koje uzrokuje sve promene. Ta motivacija našla se u natpisu na rashodovanom naslonu školske stolice u umetničinom ateljeu: „Kratak život!“. Pisana Andreinim prepoznatljivim kapitalnim crnim slovima, direktna poput transparenta, sažeta nalik paroli, ova misao stoji istovremeno kao zaključak prethodnih godina i kao svakodnevni podsetnik u danima koji su usledili. Umesto kontemplativnog „memento mori“ koncepta ili intelektualnog „vita brevis“ iz Hipokratove izreke, Andrein natpis više je intimni i spontani usklik životu i označava fazu intenzivnijeg doživljaja sebe i prirode, što je neminovno ostavilo trag u njenoj umetnosti.    

Sve radove nastale u poslednje dve godine objedinjuje ista frenetična energija koja se manifestuje u pojačavanjuveć uspostavljenih elemenata i karakteristika Andreinog stvaralaštva. Tamo gde se objekat slojevito gradi i projektuje u prostor posmatrača, njegovi oblici bujaju više nego ranije, kovitlaju se i usložnjavaju preko granica zadatih okvira, šire se u svim pravcima bez logike i obrasca. Umetnica svesno zaobilazi mogućnost disciplinovanja oblika, stvarajući zgusnute i haotične forme bez zadatih strukturalnih postavki. U odnosu na ranije radove, najnoviji objekti ispoljavaju divalj i neartikulisan karakter. Idem za onim što je živo 1 i 2, Progon, Grčevito traganje 1 i 2, a posebno monumentalni objekti Život – život ide dalje, Zastrašujuća površina – predivna dubina i njen pandan Predivna površina – zastrašujuća dubina - sasvim su lišeni ranijih blago geometrizovanih dinamika prostiranja i oslobođeni racionalne kontrole nad celinom. Ravnoteža između umetnosti i prirode, tako vitalna za Andreino stvaralaštvo, u ovim objektima pomerena je u korist prirodne tvari čije je nastajanje životna, a ne estetska nužnost. Otuda se i čini, da je u najnovijoj grupi radova naizgled sirove i nebrušene pojavnosti – umetnica želela da obnovi svest o svom čistom postojanju, pre nego njegovom karakteru i specifičnostima. Da se, nakon proživljenog apsurda i neizvesnosti pandemijskog života, vrati na izvorište i potvrdi život sam. U njenoj umetničkoj praksi taj povratak je manifestovan resetovanjem kreativnog procesa na najosnovnije postavke - organsku potrebu za stvaranjem i početnu neartikulisanu energiju doživljaja i odnosa prema prirodi. U pojedinim radovima taj reset je ispoljen izostankom završnog postupka paljenja i sagorevanja materije koji naglašava individualni identitet objekta. Umesto toga materijal je ostavljen ogoljen u svojoj izvornoj beličastoj nijansi. Jedan takav objekat, Udišem nepredvidivost – izdišem nepredvidivost, pokazuje, kako mu i samo ime kaže, do sada najnepredvidiviju dinamiku: u njemu se smenjuju oštri pravolinijski useci sa onima vijugavim, izoštrena ispupčenja sa onima bregovitim, a sve je raspoređeno u neartikulisanim ritmovima smene zgušnjavanja i razdvajanja formi. Čini se da je najveći umetničin napor u ovom delu bio da izbegne uređenost, da ne uspostavi obrazac, i da ne krene predumišljenom stazom, sve nastojeći da pronađe adekvatan izraz za najpotentiniju inicijalnu energiju haosa koja prethodi uspostavljanju prve pravilnosti, oblika, ciklusa. Pre nego o tome ko je i kakav je, Andreini novi radovi poručuju ono što je i sama naglasila jednim od naslova: Stvaralac je živ!  

Sastavni deo samopreispitivanja i pokušaja razumevanja novonastale hiperbolisane životne energije bilo je i okretanje korpusu ranijeg stvaralaštva, unutar koga Andrea pronalazi dve grupe radova kao adekvatna polazišta za oblikovanje novog ličnog iskustva. Prva je serija radova na ručno pravljenoj papirnoj podlozi naslovljena Žrtva iz 2005. godine. U ovim delima umetnica je oštrim predmetima, u nasumičnim pravcima, ugrebavala linearne tragove oblikujući time svojevrsno ožiljno tkivo. Polazište u formalnom smislu bila je stara istrošena drvena daska za sečenje, dok se na konceptualnom nivou radilo o ideji žrtve/žrtvovanja kao najdublje transformacije u životu čoveka. Nakon sedam godina, nova grupa Andreinih radovima sličnih dimenzija (oko 70 x 90/100 cm), priziva u sećanje upravo ta ekstatična grebanja i sečenja, sada u znatno kompleksnijoj strukturi podloge. Dok se u ranijim Žrtvama, kao dominantan utisak nameće nagoveštaj samog postupka, te na sugestivno fizičkom nivou prenosi teskobnost žrtvovanja, u najnovijim radovima poput onog naslovljenog Pad u visinu – pad u dubinu ili Da li si živ? Da li znaš da postojiš? - svi ti useci i zapete postali su mesta memorije, koja su usmeravala i projektovala rast novog okolnog tkiva, te kome sada integralno pripadaju. Otuda ovi radovi odaju snažan utisak biljne kore ili životinjske kože, sa svim pukotinama, ožiljcima i brazdama koje su svedoci intenzivnosti životnog iskustva. Drugu grupu ranijih radova predstavlja trodelna serija Voli svoju sudbinu (2010) sa pojedinačnim delima obeleženim podnaslovima: Dišem, Krvotok, Kosmos. Formalno i idejno ovi objekti su veoma bliski najnovijim radovima Fiziologija disanja – diši duboko 1 i 2. Uporedimo li stariji i daleko monumentalniji objekat Voli svoju sudbinu – Dišem sa novim Fiziologija disanja 1 zapazićemo da su oba dela, izgrađena od  prepoznatljive beličaste gradivne mase, najpre ravno obrađena, a potom izbušena mnoštvom sitnih gotovo identičnih rupa. Stariji objekat nastao je kao rezultat jednog izrazito performativnog postupka – sporog, strpljivog i monotonog bušenja ravne podloge, tokom koga umetnica osvešćuje jedine preostale aktivnosti u tom procesu – njene sopstvene vitalne funkcije, a u slučaju ovog objekta – disanje. Ritam udaha-izdaha sinhronizuje se sa ritmom bušenja rupica, te na kraju delo nastaje kao rezultat izrazito meditativnog procesa. U najnovijem radu, međutim, remeteći plošni i statični karakter podloge, razbijajući monotoniju celine nepravilnim ispupčenjima belog izbušenog tkiva, umetnica menja ritam disanja i time smisao rada. Ukoliko je prethodni objekat manifestovao pravilnost, ujednačenost, stabilnost i trajanje, utoliko nova ustalasana rupičasta opna sugeriše promenljivost i neizvesnost. Dve Fiziologije disanja, kao sugestije izmenjenog respiratornog ritma, najneposrednije izrastaju iz pandemijskog iskustva, ali ne referišući nužno na bolest, već pre na najrazličitije duboke i potresne doživljaje koji u čoveku remete uspostavljanu ravnotežu sve do fiziološkog nivoa. 

Dela koja se evolutivno nadovezuju na cikluse Žrtva i Voli svoju sudbinu, pripadaju širem skupu od šesnaest radova srednjih dimenzija (oko 70 x 100) čija je noseća podloga prevashodno papir, umesto platna na blind-ramu kao u slučaju monumentalnih formata. Međutim, sva ova dela, imajući u vidu njihovo širenje u treću dimenziju, u manjoj ili znatnijoj meri pripadaju Andreinim objektima, te se ne mogu svrstati, kao ona ranija u takozvane radove na papiru. Nastala u isto vreme, ova dela su sa monumentalnim objektima-slikama povezana istim doživljajem prirode i života, te istim snažno ekspresivnim tretmanom materije i procesom rada. Tako se dva rada istog naslova – Privid protkan zlatnom žicom – pojavljuju u srednjim i monumentalnim dimenzijama, noseći iste specifičnosti od značaja za Andreino aktuelno stvaralaštvo.  Oba objekta poseduju relativno geometrizovanu strukturu nalik rešetki u kojoj se, na mestima preseka oblikuju nesavršena pravougaona ispupčenja. Istovremeno čitava mrežolika površina je iznutra nepravilno zatalasana što proizvodi dinamični sukob suprotnosti, tako karakterističan za heraklitovski pogled na svet. Pokušaj uspostavljanja reda na površini sasvim je relativizovan haotičnom dinamikom ispod površine kao metafora odnosa između racionalnog i iracionalnog, koji je umetnica i ranije obrađivala u svom delu. Slična ambivalentna napetost uspostavljena je između izrazito nekonfornog i „prljavog“ procesa rada  i finalne obrade koja je zapravo slikarska intervencija premazivanja zlatnim akrilnim lakom. Za razliku od boja drugih objekata koje su proizvod hemijskih reakcija, zlatna boja u ovim radovima je naknadno dodati pigment i u konstelaciji sa drugim osobina objekta dobija ulogu svojevrsnog omotača - plašta prividnosti. Svetlucava boja, na delikatnoj granici između one zlata i pirita, intenzivira jednu od karakteristika Andreinih objekata-slika – promenljivost njihove pojavnosti spram osvetljenja. Dodirnuti svetlom pod određenim uglom, vrhovi zlatnih reljefnih masa naglašavaju nekada rešetkastu, a nekada talasastu formu objekta. Ta optička dinamika drastično se razlikuje između difuznog i direktnog svetla, te menja zavisno od položaja koji posmatrač zauzima u odnosu na objekat. Zlatna koprena stvara utisak stalne promenljivosti u kojoj se na momente gubi granica između stvarnih oblika i iluzije. Uostalom nije li zlato kroz dugu istoriju civilizacije uvek bivalo ambivalentnim simbolom – vrline i greha,  istine i laži, verodostojnog i prividno? U umetničinom autentičnom spektru „bojā vatre“ zlatna nijansa nalazi se na suprotnoj poziciji od crne,  dobijene sagorevanjem materije. Crna boja objekata kao što su Zastrašujuća površina – predivna dubina ili Tragač-kopač-bušač-podzemnik-duhovnik-odmetnik ekstremno je zasićena i upija svetlost u takvoj meri da se posmatraču isprva čini da je delo sasvim spaljeno i ugljenisano. Pružajući svom najdražem prirodnom elementu dodatni trenutak da plamti i osvaja, zadržavajući ga na linijama sopstvene kontrole – umetnica se upušta u vatrenu alhemiju koja sve ujedinjuje, prožima materiju na molekularnom i simboličkom nivou, potvrđujući, kroz nastalo umetničko delo, da „ništa nije izgubljeno u vatri / samo je sažeto.“ Na suprotnom polu te alhemije nalazi se zlatna boja koja je, baš kao i crna, najdublja nijansa vatre, ali suprotna po svojoj prirodi – vatra koja je živa, i čiju nijansu umetnica ne može da sačuvau konačnom delu te joj pronalazi najpribližniju zamenu. Zlato je boja blještave iskre i najvrelijeg dela vatre – palacavog plamena u peći koja greje atelje ispunjen radovima, ili srce razbuktalog gorostasa koji spaljuje materiju objekata. To je boja koja je reprezent svetlosti i još jedna Andreina pohvala vatri. 

Odnos prema prirodi, kao opipljivom i opredmećenom čudu života, koji je srž čitave Andreine umetnosti, doživljava svoj ekstatični krešendo u objektima nastalim na uskim marginama kriznih godina. U kompleksno i haotično upletenim masama koje deluju kao kakva organska tvar nepoznatog porekla, umetnica nastoji da ode korak dalje od svog koncepta „Čovek je priroda“ te da i samog čoveka, kroz sopstveni primer, poništi kao izdvojeni entitet u jedinstvenom organizmu prirode. Iako, paradoksalno, sama umetnička dela koja su rezultata ovakvog nastojanja opovrgavaju njegovu uspešnost, Andreini najnoviji radovi sugerišu umetničinu težnju time što se svojim brojnim osobenostima nalaze na granici između čovekove kreacije i tvorevine prirode. Možda najdoslovniji primer jeste monumentalni objekat-slika Život – život ide dalje u kome je umetnica koristila pčelinji vosak. Nanet širokim četkama, vosak isprva oblaže neravnine, rupe i kanale u stvrdnutoj materiji, da bi kroz dalji postupak rada, pod dejstvom toplote – vazduha i vatre, bivao sjedinjen sa materijalom iz koga u finalnom radu mestimično probija svojim zlatnim kapljičavim tragovima. U tom procesu, izvođenom tokom letnjih meseci 2023. godine, umetnica je radila u društvu pčela koje su privučene mirisom voska povremeno posećivale njeno dvorište i atelje. Deleći radni materijala pa i sam proces sa jednim od stvorenja najdragocenijih za život planete, Andrein umetnički rad i konačno delo, na izrazito organski način, upili su i kao svoj sadržaj ispoljili život prirode na samom njegovom začetku – još nedefinisan, neartikulisan i prepun mogućnosti, na nivou polenskog zrna koje tek predoseća budući životni ciklusa. Čini se da baš zahvaljujući ovom iskustvu, onaj „Kratak život“ – nervozno nestrpljiv da bude ispunjen i doživljen na svom vrhuncu, biva preinačen u „Život teče dalje“ – doživljaj prepuštanja neminovnom toku kao vrhunskoj mudrosti življenja i jedinoj neprikosnovenoj istini svega u prirodi.