Sanda Kalebić
NEMANJA NIKOLIĆ - „PSIHOPOLITIKE”

„Postoji peta dimenzija, nepoznata čoveku. To je dimenzija ogromna kao svemir i večna kao beskraj. To je prostor između svetlosti i senke, koji leži između ponora ljudskih strahova i vrha njegovog znanja. To je dimenzija mašte, oblast koju možemo nazvati: zona sumraka.”
Uvodna špica serije „Zona sumraka”

Umetnička praksa Nemanje Nikolića može se podeliti na dva segmenta: on paralelno stvara slike u stilu geometrijske apstrakcije i figurativne crtane video animacije, a ono što spaja ova dva medija jeste okrenutost ka filmu kao glavnoj inspiraciji. Još od svojih prvih video animacija, polazišna tačka Nemanjinih crteža je aproprijacija filmskih kadrova iz kinematografskih ostvarenja sredine 20. veka, kao što su film noar, opus Alfreda Hičkoka, itd. Nemanja u svom radu preuzete scene iseca, prespaja i rekontekstualizuje stvarajući nove narative koji su praćeni namenski komponovanom filmskom muzikom, a uz same animacije uvek izlaže i crteže od kojih su one nastale. Iako su njegove rane animacije bile bez pozadine, on ih kasnije uvodi tako što crtež po crtež stvara kadrove na različitim štampanim izdanjima. Od rada „Panic Book” (2015), preko „Uncontained Images” (2017–18) do monumentalnog „The Plot” (2017–21), podlogu crteža su činile knjige, mape, enciklopedije, koje su izdavane u vreme SFRJ. 

U svojoj novoj seriji „Psihopolitike”, umetnik nastavlja praksu superpozicioniranja crtanih kadrova preuzetih iz filmskih klasika, od kojih pravi video animacije, na različita štampana izdanja. Nemanjino interesovanje za filmografiju sredine 20. veka i scene pune tenzije i neizvesnosti se ovde prirodno nastavlja, te se u ovoj seriji okreće Rodu Serlingu i kadrovima iz američke TV serije „Zona sumraka”. Ova čuvena serija, koja je originalno emitovana krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina (u Jugoslaviji nešto kasnije), doživela je kultni status zahvaljujući svojim dramatičnim naučno-fantastičnim i horor narativima sa inteligentnim i moralizatorskim porukama. Neposredniji televizijski format ju je učinio prijemčivom dok je sam naziv serije postao izraz koji opisuje nadrealna iskustva.

Kao i u prethodnim radovima, gde su scene iz velikih filmskih ostvarenja zapadnih zemalja crtane preko jugoslovenskih knjiga sa temama iz socijalističke teorije, potcrtavajući hladnoratovske tenzije i govoreći o specifičnoj političkoj i kulturnoj poziciji u kojoj se Jugoslavija nalazila u tom trenutku, i u novoj seriji je odnos između pozadine i crteža ključ za čitanje Nemanjinog rada. Ovog puta, on ne bira samo istorijske reference, već se većim delom okreće naslovnim stranama dnevnih novina Politika iz 2020. godine. Koristeći savremena izdanja umetnik pravi iskorak ka direktnijem propitivanju i komentarisanju specifičnog trenutka današnjice, čime se njegov rad prvi put odnosi na društveno aktuelne teme i poprima jasniji angažovan stav.
Na izložbi u Galeriji RIMA su predstavljeni crteži većeg formata, na kojima su prikazane scene iz serije „Zona sumraka” izvedene preko naslovnica Politike, kao i one čiju podlogu čine stranice iz socijalističkih političkih enciklopedija, a koje pružaju vezu s Nemanjinim prethodnim radovima. Na jednom od crteža („Gaze II”) se prepliću različiti kadrovi i tekst, a prikazan je i televizor, čime je data slika u slici koja otvara potencijal za slojevita tumačenja i poziva publiku da se angažuje na više nivoa. Pored toga, izloženi su i crteži od kojih je nastala animacija, a na kraju i sama video animacija sa autorskom muzikom Pavla Popova, koja dodatno pojačava filmski efekat i napetost koju rad nosi.

***

Politika je najstariji dnevni list koji u kontinuitetu izlazi u Srbiji. Kao takav, ima izgrađenu reputaciju kao prepoznatljiv medijski brend i u svesti mnogih njenih građana važi za simbol tradicionalnog nesenzacionlističkog novinarstva. Politika je trenutno jedan od retkih dnevnih listova u Srbiji koji nema šarene stranice, napadnu tipografiju i dramatične „vesti” o skorašnjem početku nekog lokalnog ili globalnog rata, koje se nalaze odmah pored najnovijih tračerskih izveštaja sa estrade, crne hronike i prečesto besramnog pisanja o dnevnim temama. Međutim, iako upakovana pristojnije, Politika je list koji ima dugu istoriju korišćenja svog autoriteta za perfidnije provladino propagandno i nacionalističko izveštavanje, čime se pridružuje brojnim drugim „novinama” koje čine slobodu medija i nezavisno izveštavanje u Srbiji daleko od poželjnog i etičnog. Upravo ova vizuelno suzdržana pozadina omogućava autoru da izbegne zamku da crteži deluju prezasićeno, već uspeva da zadrži vizuelnu suptilnost i likovnu poetičnost, ali i da u kontrastu naslovnica u drugom planu i crteža u prvom, postigne dozu ironije, koja je neophodna za čitanje i razumevanje rada.

Naslovi poput onih o uspešnosti i odlučnosti srpske vlasti („Vlada kontinuiteta, stabilnosti i napretka”, „Bićemo nesalomivi orah”), pretnjama stabilnosti zemlje („Kada je Srbija jaka ruše je na ulici”, „Pokušaće da nam dele i narod i crkvu”), drame za vreme korona-krize („Ovo je ratno stanje”, „Treba nam gvozdena disciplina”, „Strah od bombi zamenila korona”), onih koji se jasno opredeljuju po pitanju pravca srpske spoljne politike („Rusija i Srbija imaju isti kulturni kod”, „Kad je teško – Kina”, „Zbog zahvalnosti Kini i Rusiji, EU preti Srbiji”) ili dodaju ulje na vatru na već krhke regionalne odnose („Sarajevska vlast ’proteruje’ i mrtve Srbe”, „Hladni rat u vazduhu”, „Albanci u redovima čekaju na preglede kod srpskih lekara”) nepotrebno su uznemirujući i dezinformativni, ili deluju apsurdno a, ako neko ima takav smisao za humor, i smešno. Izveštavanje o krizama, bilo da su realne, poput korona-krize koja je prirodno dominirala naslovnicama u 2020. godini, permanentne i po potrebi aktuelizovane, poput kosovske krize, ili jednostavno veštački fabrikovane, koristi se s jedne strane kako bi se vladajućim strukturama davale odrešenije ruke za brzo i netransparentno delovanje, a s druge kako bi se skretala pažnja s nepoželjnih tema i kako bi javnost bila držana u konstantnom stanju neizvesnosti i tenzije. Kroz različite psihološke tehnike, kao što su propaganda, manipulacija, ubeđivanje i uslovljavanje ponašanja, mediji se koriste za oblikovanje javnog mnjenja, mobilizaciju podrške i održavanje političke moći. Krize više nisu tranziciono stanje koje treba prebroditi već postaju politički instrument, a uz korišćenje medija kao alata za manipulaciju, stvarnost sve više poprima formu koja bi odgovarala žanru psihološkog horora.

Baš kao u epizodama serije „Zona sumraka”, i naša stvarnost deluje sve neverovatnije, kao da nam izmiče. Čitajući naslovne strane novina, a još više konzumirajući druge savremenije medije kojima je informacija postala samo proizvod, a vest način da se dođe do klika, čini nam se da ne živimo u sopstvenoj realnosti, već da se nalazimo u nekom paralelnom svetu, lošem filmu, zoni sumraka. Pojedinac postaje nesposoban da u moru informacija razlikuje istinu od onog drugog, i da se izbori sa količinom loših i besmislenih vesti. U toj sluđenosti može da izabere da prestane da obraća pažnju, da prihvati da nema načina da se uhvati u koštac sa stvarnošću, ili da ulaže veliki napor u stalnom pokušaju raskrinkavanja sveta oko sebe. Većina nas na kraju živi negde između, oslanjajući se na lične kapacitete: upijajući onoliku količinu vesti koju možemo, verujući u ono što nam deluje verovatno.

Bilo da smatramo da su dramatične vesti koje nas okružuju tačne (a stvarnost nas često uveri da mogu biti) ili da se zgražavamo nad lažnim vestima i spinovima koji se bez granice i obzira plasiraju, ono što nas povezuje jeste konfuzija i bespomoćnost. Crtežima i video animacijom iz serije „Psihopolitike”, tim krupnim kadrovima ljudi koji su zatečeni, koji se iščuđavaju, vrište u strahu i neverici, a koji su u videu načinom i tempom smenjivanja kadrova, kao i filmskom muzikom, koja se ritmično ubrzava i pojačava, savršeno dramatizovani i psihologizovani, Nemanja precizno prenosi emotivne reakcije i naboj koji osećamo konzumirajući nepreglednu količinu beskrupuloznih medijskih sadržaja, koji nam se iz dana u dan čine sve gori. Uz to, kroz „Psihopolitike” autor veoma direktno daje komentar na našu svakodnevnicu, na stanje u kome se nalazimo, jer primetićemo, osim agonije koja se vidi na licima prikazanih likova, uočavamo i ono što dolazi posle, a to je manični smeh koji, prouzrokovan nemogućnošću kontrole dovodi do gotovo paranoidnih stanja. Ona i jesu ono što definiše naše društvo, u kome su informativni sadržaji postali samo još jedna grana industrije zabave, dok je istina negde tamo – možda u stvarnosti, a možda i u zoni sumraka.