Nevena Martinović
Marija Stanković

ČASOPIS ZENIT (1921-1926)
STO GODINA OD POKRETANJA AVANGARDNOG GLASILA

Zaokružen je pun vek od kada je u Zagrebu, 1. februara 1921. godine, objavljen prvi broj avangardnog časopisa Zenit. Tokom nepunih šest godina svog postojanja Zenit je bio kreator i provodnik najsavremenijih ideja u jugoslovensku kulturnu sredinu. Zahvaljujući njemu Zagreb i Beograd upisali su se i ostali na mapi radikalnih zbivanja u kulturi i umetnosti širom Evrope, danas obuhvaćenih pojmom istorijskih avangardi dvadesetih godina XX veka.

Prvog dana februara – tačno na stogodišnjicu pokretanja Zenita - Galerija RIMA u Beogradu otvara izložbu posvećenu istoriji ovog avangardnog glasila. Eksponate u okviru postavke čine originalni primerci Zenita, Zenitovih izdanja i dokumentarnog materijala vezanog za zenitističke aktivnosti.
U saradnji sa Institutom za književnost i umetnost iz Beograda, Galerija RIMA objavljuje naučnu publikaciju međunarodnog karaktera Sto godina časopisa Zenit 1921 – 1926 – 2021, čiji su urednici dr Bojan Jović i prof. emeritus Irina Subotić. Sa trideset i pet autorskih studija i brojnim dokumentarnim i likovnim prilozima obezbeđenim u saradnji sa institucijama i pojedincima iz zemlje i inostranstva, ovaj zbornik donosi nove interpretacije i revalorizacije istorijske uloge i važnosti časopisa Zenit.

Obeležavanje jednovekovnog pamćenja Zenita Galerija RIMA zaključuje izdavanjem reprinta četiri Zenitova izdanja, uz prateću publikaciju sa studijom istoričarke književnosti dr Vidosave Golubović. Ovim projektom široj javnosti postaju dostupne retke i izuzetno značajne publikacije:
Lj. Micić, I. Goll, B. Tokin, Manifest zenitizma, Biblioteka Zenit, br. 1, Zagreb, 1921.
I. Goll, Paris Brennt, Biblioteka Zenit, br. 2, Zagreb, 1921.
Lj. Micić, Kola za spasavanje, Izdanje Zenit, br. 3, Zagreb-Beograd, 1922.
B. Ve Poljanski, 77 samoubica, Zagreb, 1923.

Povodom Zenitovog jubileja Galerija RIMA želi da pruži svoj doprinos aktivnostima i materijalnim svedočanstvima koja dopisuju nova značenja onim postojećim, sa nadom da će se obogatiti diskurs o zenitizmu, jer pisati i govoriti u zajednici znači pamtiti i podsećati, i tako činiti zenitističko nasleđe prisutnim u sadašnjosti.

ZENIT (1921-1926)

U godinama uoči i nakon Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije, na kulturnim scenama devastirane Evrope pojavili su se radikalni umetnički pravci poput futurizma, dadaizma, suprematizma, konstruktivizma, nadrealizma, koji su zahtevali obračun ili raskid sa tradicijom i tragali za novim formama i sadržajima u umetnosti. Iako su trajale relativno kratko, istorijske avangarde donele su najsmelija ostvarenja i najradikalnije prodore u svim umetničkim oblastima, ostavile za sobom dela i ideje koje će inspirisati brojne pojave i umetnike sve do danas.

Upravo u tom vremenu uzbudljivijih umetničkih projekata i eksperimenata pojavljuje se časopis Zenit kao Internacionalna revija za novu umetnost i jedino glasilo sa jugoslovenskih prostora koje je s početka dvadesetih godina XX veka bilo ravnopravno uključeno u međunarodna avangardna strujanja. Publikovan je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca u periodu 1921 – 1926. Za to vreme objavljena su 43 broja, od kojih dva dvobroja (17/18 i 19/20, oba 1922. godine) i jedan osmobroj (26-33, 1924). Osnivač, glavni i stalni urednik bio je mladi književnik, pesnik i prevodilac Ljubomir Micić (1895-1971).
Tokom svog postojanja redakcija Zenita imala je dva sedišta, prema čemu se istorija časopisa i deli na dva perioda – zagrebački i beogradski. U Zagrebu, gde je časopis pokrenut, publikovan je u periodu 1921-1923, zaključno sa brojem 24. Zbog oštrih tonova upućenih kako hrvatskim političkim zvaničnicima tako i uvaženim ličnostima iz kulturnih krugova, Micić je bio primoran da redakciju preseli u prestonicu Kraljevine SHS. Beogradska faza Zenita trajala je tokom perioda 1923-1926. Započela je najpre objavljivanjem velike, luksuzne monografije A. Arhipenka 1923, a potom 25. brojem Zenita (februar 1924) koji je istovremeno imao ulogu kataloga prve i jedine Zenitove međunarodne izložbe nove umetnosti priređene aprila 1924. godine. Na sličan način, kao u slučaju zagrebačke faze časopisa, i beogradski period bio je ispunjen nerazumevanjem sredine, brojnim osudama i okončan sukobom sa vlastima zbog teksta objavljenog u broju 43, decembra 1926, koji je ujedno bio i poslednji broj, zabranjen za distribuiranje.
Sudbina Zenita bila je neraskidivo skopčana sa beskompromisnom ali i prekom ličnošću Ljubomira Micića koji je u svom časopisu oštro kritikovao sve što je smatrao pogrešnim, zastarelim i prevaziđenim u kulturnim sredinama u kojima je živeo. Sa druge strane, zahvaljujući Micićevom vizionarskom duhu i izoštrenom uredničkom talentu Zenit je prvi u svoje okruženje donosio primere novih avangardnih stremljenja u svim umetničkim, ali i šire, u kulturnim oblastima i to direktno, kroz priloge i domaćih i stranih saradnika koji su bili aktivni protagonisti evropskih kulturno-umetničkih zbivanja.

Zenit je od samog početka bio časopis izrazito međunarodnog usmerenja jer je jedna od ključnih odrednica nove, avangardne umetnosti bio i njen humanistički i nadnacionalni karakter. Internacionalnost revije ogledala se pre svega u krugu saradnika časopisa čiji tekstovi i likovni radovi su objavljivani u Zenitu. Među više od stotinu umetnika iz čitavog sveta, a pre svega Evrope, našla su se ambelamtska imena kao što su V. Kandinski, A. Blok, V. Majakovski, I. Erenburg, S. Jesenjin, L. Trocki, M. Gorki, V. Tatljin, El Lisicki, K. Maljevič, A. Rodčenko, A. Arhipenko, F. T. Marineti, R. Vazari, S. Pokarini, M. Sovaž, P. Derme, Ž. Epsten, A. Modiljani, R. Delone, E. Šile, I. Gol, R. Hausman, H. Valden, G. Gros, L. Moholj-Nađ, T. van Duzburg, J. Peters, V. Gropijus, E. Mendelson, L. Lozovik, H. Majer i drugi. Zenitovom međunarodnom društvu, kraće ili duže pripadali su i pojedini jugoslovenski autori za koje je Micić smatrao da dele njegove vizionarske ideje i estetiku koja nadilazi lokalne okvire. Tako su se među umetnicima iz Srbije, Hrvatske i Slovenije našli: S. Vinaver, M. Crnjanski, R. Petrović, D. Aleksić, D. Matić, B.Tokin, Mih. S. Petrov, R. Drainac, M. Kujačić, J. Bijelić, V. Biler, V. Gecan, V. Foretić, M. Mikac, J. Sajsel/Klek, V. Pilon, kasnije A. i T.Černigoj, E.Stepančič, F. Delak i dr.

Impresivni međunarodni krug saradnika i njihovi, najčešće originalni prilozi, jesu ključni pokazatelji savremenosti Zenita koji je kao avangardno glasilo, paralelno sa drugim evropskim časopisima sličnih stremljenja (Der Sturm, Die Aktion, L’Esprit nouveau, Le Futurisme, Noi, De Stijl, Merz, Вещь/Objet, Gegenstand, Devĕtsil, MA, Contimporanul, Пламък i dr.), učestvovao u profilisanju onoga što je ambiciozno pretendovalo da bude nova umetnost čitave epohe. Internacionalnost Zenita bila je dodatno naglašena na jezičkom planu, time što su brojni tekstovi publikovani na izvornim jezicima, bez prevoda, uključujući čak i esperanto.

ZENITIZAM

Zenit je istovremeno imao ulogu programskog glasila u kome je Micić definisao i promovisao zenitizam, avangardni pokret čiji je bio tvorac i glavni ideolog. U težnji za potpunim napuštanjem tradicije i starih obrazaca u svim sferama stvaralaštva, zenitizam je stremio da stvori novu umetnost sa novim formama i sadržajem (u svim oblastima i tada postojećim medijima: književnost, slikarstvo, skulptura, grafika, kolaž, umetnička reklama, dizajn, nova tipografija, arhitektura, muzika, pozorište, film, dizajn, radio). Po Micićevoj ideji, sve te discipline bi aktivno učestvovale u oblikovanju društvene stvarnosti i vodile do novog humanijeg doba. U tom smislu, zenitizam se zasnivao na sintezi ključnih postavki raznih avangardnih pokreta svog doba. Pored idejne suštine, Micić je predano radio na iznalaženju zentističkih modela u raznim oblastima umetnosti, sa akcentom na poeziji i pozorištu, kao i likovnim umetnostima. Dvojicu veoma mladih umetnika Micić je proizveo u programske umetnike zenitizma – najpre u ranoj ekspresionističkoj fazi Mihaila S. Petrova, da bi titula istinskog zenitističkog slikara pripala Josipu Sajselu koji je u Zenitu objavljivao svoje radove i izlagao pod pseudonimom Jo ili Josif Klek. Grafičko oblikovanje časopisa Zenit do danas je ostalo najprepoznatjlivija manifestacija zenitističke inovativnosti u polju dizajna. Konačno zenitizam je negovao i sve formalne manifestacije jednog avangardnog pokreta – časopis kao programsko glasilo - reklamno-propagandne materijale (pamflete, letke, plakate), zenitističke večernje i druge javne nastupe, čak i politički obojene akcije (poput demonstracija protiv Rambindranata Tagore u Beogradu ili dijalog Poljanskog i Marinetija u Parizu). U mreži avangardnih „izama“ zenitizam se izdvajao autentičnim Micićevim projektom o balkanizaciji Evrope (nasuprot evropeizaciji Balkana) čiji bi glavni nosilac bio Barbarogenije – savremena duhovna reinkarnacija „jugobalkanskog pratipa ČOVEKA HEROJA“ . Micićev konstrukt Barbarogenija predstavljao je čoveka sa Balkana koji neuprljan evropskim civilizacijskim tekovinama (koje su dovele do užasa Prvog svetskog rata i u njemu se urušile) ima potencijal da decivilizuje umornu, ostarelu Evropu i transformiše je novom, čistom varvarskom snagom duha i uma.

BIBLIOTEKA ZENIT

Paralelno sa objavljivanjem časopisa, redakcija Zenita funkcionisala je i kao izdavačka kuća koja je u periodu 1921-1926. objavila četrnaest publikacija, Zenitovih izdanja, koje su bile u duhu avangardnih ideja promovisanih u časopisu:
1. Lj. Micić, I. Goll, B. Tokin, Manifest zenitizma, Biblioteka Zenit, br. 1, Zagreb, 1921.
2. I. Goll, Paris Brennt, Biblioteka Zenit, br. 2, Zagreb, 1921.
3.- 4. Љ . Мицић, Стотину вам богова. Зенитистичка барабарогеника у 30 чинова, Izdanje Zenit, br. 3, Zagreb, 1922, zaplenjeno zbog „teške povrede javnog morala i uvrede vladara“; II izdanje: Kola za spasavanje. Zenitistička barabarogenika u 30 činova, posvećeno Nikoli Tesli. Izdanje Zenit, br. 3, Zagreb-Beograd, 1922.
5. B. Ve Poljanski, 77 samoubica. Nadfantastičan veoma brz ljubavni roman, Zagreb, 1923. (iako nije označeno, knjiga je kasnije ubrajana u Zenitova izdanja)
6. М. Микац, Ефект на дефекту, Издање Зенит, бр. 4, Београд, 1923.
7. Архипенко - Нова пластика. Пpедговор Љ. Мицића, „Према оптикопластици“, Библиотека Зенит, бр. 5, Београд, 1923.
8. Б. Ве Пољански, Паника под сунцем. Трагедија балканске азбуке, Издање Зенит, бр. 6, Београд, 1924.
9. M. Mikac, Fenomen majmun. Роман, Издање Зенит, бр. 7, Београд, 1925.
10. Љ . Мицић, Аероплан без мотора. Антиевропска поема, уместо предговора објављен став уредништва Политике, Издање Зенит, Београд, 1925.
11. Љ . Мицић, Антиевропа, Издање Зенит, бр. 9, Београд, 1926.
12. Б. Ве Пољански, Тумбе, Издање Зенит, бр. 10, Београд, 1926.
13. [МИД, M. Димитријевић], Метафизика ничега. Увод, Библиотека Зенит, Београд 1926.
14. Б. Ве Пољански, Црвени петао, Collection des Zénitistes internationaux, numéro 12, Copyright by RE Paris-Belgrade, 1927.

GALERIJA ZENIT

Poseban istorijski značaj Zenita leži u tome što je kao časopis koji je pružao dragocenu vidljivost i afirmaciju avangardnim umetnicima, omogućio Ljubomiru Miciću da sa njima ostvari posredne ili lične kontakte te da kao rezultat saradnje sa Zenitom, na poklon ili kupovinom, dođe u posed njihovih umetničkih radova. Tako je još u zagrebačkom periodu stvorena Galerija Zenit koja je zapravo predstavljala Micićevu umetničku zbirku izloženu u redakciji časopisa i tek povremeno otvorenu za posete, a koju će na isti način Micić ponovo uspostaviti i u Beogradu. Dela iz kolekcije su prvi put predstavljena široj javnosti na Zenitovoj međunarodnoj izložbi nove umetnosti koju je Micić sa puno napora priredio u sali Muzičke škole „Stanković“ u Beogradu aprila 1924. godine. Za tu priliku Micić je brojne umetnike pozvao da pošalju radove za izlaganje i moguću prodaju, od kojih su neki i ostali deo Galerije Zenit i Micićeve zbirke. Kao istovremeno najava, pozivnica i katalog izložbe publikovan je 25. broj Zenita. Iako je beogradska sredina u tom trenutku bila nespremna za ono što se moglo videti na izložbi, te poseta i reakcije nisu ispunili očekivanja, na ovoj izložbi prvi put su u Beogradu predstavljena dela velikih umetnika poput Kandinskog, Arhipenka, Lisickog, Delonea, Gleza, Moholi-Nađa, i drugih. Od svoje kolekcije Micić se neće odvojiti niti u jednom od brojnih izazovnih perioda u svom životu, čak ni tokom Drugog svetskog rata ili u posleratnim godinama kada je živeo na rubu egzistencije. Nakon Micićeve smrti njegova celokupna umetnička zbirka ući će u kolekciju Narodnog muzeja u Beogradu, sa izuzetkom slike Jovana Bijelića Borba dana i noći koja se čuva u beogradskom Muzeju savremene umetnosti. Zahvaljujući Micićevoj umetničkoj kolekciji koju je izgradio prvenstveno zahvaljujući ugledu kao urednik Zenita i koju je posesivno čuvao do kraja života, srpski muzeji danas baštine izuzetno značajne radove jugoslovenskih i inostranih autora iz dvadesetih godina XX veka (M. Šagal, V. Kandinski, A. Arhipenko, El Lisicki, R. Delone, A. Glez, S. Terk Delone, S. Šaršun, H. Grinhof, L. Lozovik, H. Berens-Hangeler, V. Biler, Avgust i Tea Černigoj, Lj. Erenburg-Kosinzova, H. Mejer, L. Moholj-Nađ, J. Peters, L. Tihanji, K. A. Vilink, V. Foretić, V. Gecan, J. Bijelić, Mih. S. Petrov, J. Sajsel (Jo Klek), E. Stepančić, B. Ve Poljanski).

NAKON ZENITA: emigracija i povratak (1926-1936-1971)

Nakon zagrebačke i beogradske faze časopisa, usled ideološke interpretacije teksta „Zenit kroz prizmu marksizma“, neidentifikovanog autora dr M. Rasimova, objavljenog u poslednjem, 43. broju decembra 1926. godine, časopis Zenit je zabranjen, a Micić se našao pred progonom policije. Preko Rijeke, u kojoj je uhapšen i kratkotrajno zadržan u zatvoru, uspeo je da prebegne u Pariz. U periodu boravka u Parizu (1927-1936), Micić je objavio posebno, sažeto izdanje Zenita u vidu plakata, pod imenom Zenit en émigration, kratko vreme držao Galeriju Zenit u Medonu, komunicirao sa brojnim intelektualcima francuskog i međunarodnog porekla i nastavio sa književnim radom. Objavio je nekoliko romana na francuskom jeziku: Hardi! A la Barbarie. Paroles zénitistes d’un barbare européen (1928), Zéniton, L’Amant de Fata Morgana (1930), Les Chevaliers de Montparnasse (1932), Etre ou ne pas être (1933), Après Saraïevo – Expédition punitive (1933), Rien sans Amour (1935) i Barbarogénie le Décivilisateur (1938). Neposredno pred odlazak u Pariz, Micićev rođeni brat Branko Ve Poljanski, verni saradnik Zenita i predstavnik zenitizma u inostranstvu, razočarano je u centru Beograda podelio svoja izdanja Tumbe i Crveni Petao, jula 1927. godine. Po dolasku u Pariz, Poljanski je napisao Manifest panrealizma (1930), posvetio se slikarstvu i sa uspehom izlagao u pariskim galerijama.

Nakon desetogodišnjeg života u emigraciji, aktivnost Ljubomira Micića od povratka u Beograd 1936. do njegove smrti 1971. godine, označena je usamljenim pokušajima da se časopisu Zenit i zenitističkom pogledu na svet oda zasluženo priznanje. Živeo je krajnje skromno, sa suprugom Anuškom, najpre u Njegoševoj ulici br. 69, zatim u ulici Prote Mateje 18. Objavio je jedini broj književno-političkog časopisa Srbijanstvo, 25. maja 1940. godine. Sa retkim pojedincima komunicirao je putem „bibliofilskih svezaka“ sastavljenih na pisaćoj mašini. Nakon smrti svoje supruge Anuške 1961, objavio je pesmu „Requiem pour Anouchka ― Gloire à Paris“ u antologiji Odes à Paris, 1962. godine. Ljubomir Micić je preminuo 1971. godine, a nakon dugog ostavinskog postupka njegova celokupna zaostavšina predata je Narodnom muzeju i Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu.

Zbog političkih i ideoloških okolnosti ali i zbog njegovih ljutih protivnika još iz predratnih vremena, koji su u posleratnoj Jugoslaviji bili na visokim položajima, časopis Zenit kao i uloga zenitističkog ideologa Ljubomira Micića nisu bili adekvatno vrednovani i afirmisani sve do trenutka važnih revalorizacija - najpre izložbe Miodraga B. Protića Treća decenija. Konstruktivno slikarstvo u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, 1967, a potom izložbe Zenit i avangarda dvadesetih godina, autorki Irine Subotić i Vidosave Golubović priređene u Narodnom muzeju u Beogradu 1983. godine. Izložba u Narodnom muzeju, kao prva u celosti posvećena Zenitu, izborila se, uprkos snažnim političkim reakcijama, za afirmativno i kritičko sagledavanje zenitističkih avangardnih tendencija. Do sadašnjeg trenutka napisane su brojne studije i eseji, objavljene knjige, priređene su izložbe, snimljeni filmovi i televizijske emisije koje preispituju mnogostruko vredno i značajno zenitističko nasleđe.