Milena Marjanović

KAKO USVOJITI ZELENO POLJE

Apstraktna umetnost, termin kojim se uobičajeno označava celokupna moderna umetnost koja nije eksplicitno figurativna, odnosno ona koja se toliko udaljuje od figuralne slike deformišući je i modifikujući njene osnove segmente do svođenja na čistu formu i boju ukidanjem svake aluzije na spoljnji svet – u slikarstvu Gorana Rakića nalazi gotovo potpuno „opredmećenje“. Nazivi kompozicija kao što su „Raspeće“, „Posle kiše“, „Tajanstvena bašta gospodna Monea“, „Matisove zlatne ribice“,  „Zid“, „Zeleno polje“, „Pompeja“... tu su da nam sugerišu samo umetnikovo stanje iz koga je njegova apstraktna slika proistekla.

Opažanje (ne)predmetnosti    

Rakić nije asketski okrenuo leđa slikarstvu da bi prkosio svakoj logici. Kako god se njegova slika pogleda - ona je logična. Logičnom je „drži“ čvrsta kompozicija u kojoj jedna boja ističe drugu, jedna forma podiže ili spušta drugu, a celina kad-kad može i da se obrne tako da kompoziciji ne smeta.

Do autentične apstrakcije Rakić je došao školovanjem i iskustvom. Rembrant, Mone, Bejkon, enformelisti... samo su mu pomogli da pređeni put kraće traje. Vremenski proces, ipak, nosi slikarevu svest o činu slikanja: „Počeo sam od figuracije koja je trajala do trenutka kada sam intuitivno shvatio da dečji crtež moje kćerke poseduje suštinu koju racio ukida. Slikanje je čista emocija“, kaže umetnik danas.

Godine su prolazile i Rakić je „učio“ da slika kao dete, da dođe do najiskrenijeg mogućeg poteza i odneguje ga čestitim obitavanjem u svojoj slici – jednoj – ne pribegavajući ciklusima koji emociju razvodnjavaju a čin slikanja učine ponavljačkim. U toj težnji često je dolazio do rešenja slike brzim gestualnim potezima. Nesvesni kreativni impuls učinio je svoje: slike su tražile velika platna, boja autentičnu pastu.

Znak i simbol neminovne su paradigme stava o emociji kao pokretaču i unutrašnjem kreatoru slike. Znak je automatizam koji mu nameće sećanje na Matisa i njegove zlatne ribice. Simbol – nikada svesno izmišljen već  nesvesno iznedren na putokazu intuicije - postaje koloristički vrt istorije u kojem se na dlanu nudi širok dijapazon boja koje dotiču Monea. Rakić je apsolvirao njihovo iskustvo slikanja, usvojio ga i ono sada deluje poput arhetipa.

Koloristički optimizam

„Raspeće“, naravno, sa religioznošću nema nikakve veze. Nema, međutim, ni sa surovošću koja izbija iz istoimenih Bejkonovih platna. Njegovo je čist instinkt stradanja predočen crnom vertikalom i horizontalom na krajevima oborenom, ispod kojih probijaju druge boje koje, pak, dva poteza u žutim tonovima (bočno), s naznakama ultramarin, pojačavaju. One su život koji je neuništiv odnosno njegov trag (koji je ostao iza Pompeje, na primer) ušavši u globalno osećanje civilizacije koja traje, ma šta i ma gde joj se nešto fatalno dogodi!

Rakićev optimizam kulminira na slici „Zeleno polje“ čija ekspresivnost progovara dominantnom bojom. Kao i svaki ekspresionizam, i Rakićev se kreće od unutra prema spolja. „Slikar je subjekat koji iz sebe istiskuje objekat“, govorio je Đ. K. Argan. Ima kod Rakića dovoljno životnog poleta da posvećenost činu slikanja iznedri iz sopstvenih duševnih putokaza  – da svoj elan i nataloženu energiju  opredmeti slikom, kao na “Zidu”.

U duhu evropske civilizacije, bilo da je reč o apstrakciji ili figuraciji, ikoni ili fresci, slika vazda nosi znak za nešto drugo, ono što nije čitljvo na prvi pogled, – da „Posle kiše“ zaista bude univerzalno osećanje koje će svako prepoznati. Ako vam se to desi, makar u deliću sekunde, Rakićeve slike ćete „prisvojiti“ zauvek. Rečju, „Zeleno polje“ će postati sva zelena polja,  „Pompeja“ sve Pompeje, a „Raspeće“ sva raspeća.

U Beogradu, mart, 2011.