Stevan Vuković

Od konstrukcije ka rekonstrukciji detinjstva

Svaki umetnik svojim radom stvara ili prenosi i svojevrsnu sliku sveta, koju u potpunosti možemo sagledati tek ako se uključimo u jezičku igru na koju nas  dela pozivaju. Slika sveta koju nam pruža Marko Crnobrnja centrirana je na decu. Ona otkriva njihovo traganje za novim iskustvima u svom neposrednom životnom okruženju, kao i njihovo suočavanje sa začudnošću i provokativnošću svakodnevnih prizora, koju odrasli, u svoj svojoj opterećenosti sopstvenim unutrašnjim  životom i spolja nametnutim obavezama, više nisu u stanju da registruju. Takva slika je za samog autora mesto preklapanja sveta umetnosti i sveta života, i  stvorena je kroz pokušaj sinteze pogleda roditelja i pogleda umetnika, kroz aktivnu saradnju sa decom i učenje od njih, uz istovremeno posmatranje i analizu  njihovog ponašanja i načina izražavanja, i autorefleksiju i poniranje u slike detinjstva u sopstvenoj podsvesti. U početku, u fazi sticanja roditeljskog  iskustva i uigravanja uloge oca, autor je u odnos sa svojom decom uveo i skulpturalne objekte, koji su služili kao medijatori emotivnih i intelektualnih  sadržaja, kao i skulpturalno realizovane scene, koje su uposljavale dečju imaginaciju u projektovanju implikacija tih scena i dečji intelekt u vrednosnom  određivanju spram tih implikacija. Kasnije su Crnobrnjina deca postajala saučesnici u samom procesu osmišljavanja izgleda pojedinih elemenata tih scena,  koji su prenošeni sa njihovih crteža, da bi danas bila njihovi beskompromisni kritičari, ostavljajući autora da dalju inspiraciju za ovakav tip rada traži u evokaciji sopstvenog detinjstva. Usled toga se fokus projekta koji se odvija već punih deset godina, poigravajuci se sa odnosom komunikacionih, edukativnih i  formalno-estetskih funkcija skulpture, kao i načinima njihovog poozicioniranja i doživljavanja u domaćem kućnom ambijentu, u galeriji i u okviru privatnih i javnih kolekcija, pomerio od konstruisanja svojevrsne fragmentarne slike detinjstva, ka rekonstruisanju fragmenata slika iz sećanja na detinjstvo.

 
Crnobrnja razvija specifičan metaforički jezik koji koristi dečje likove kao avatare u svetu iz koga su uklonjeni svi detalji koji nemaju konkretnu ulogu u predstavljenom narativu, u kojem su na minimum svedeni svi potencijalni indikatori istorijskog vremena, geografskog prostora i društvene pozicije aktera, i u kom scenografski elementi uvode dodatan osećaj izolovanosti scene i metafizičke praznine okružja. Samo naznačene, a ne do kraja predstavljene situacije u kojima zatičemo te dečje likove, uz nedorečene ulične enigme i prikaze stanja neposredno pred događaj čiji karakter posmatrač moze jedino da sluti, treba da služe kao okidač za imaginaciju publike. Imaginacija lako ispunjava sve te namerno ostavljene praznine u simbolićkoj strukturi, dodaje kontekstualne  elemente, emotivno boji scene i postavlja ih u dijahroniju sa scenama koje bi mogle da se zamisle da im prethode i onima koje bi im mogle slediti. Na prvi  pogled, fotografske reprodukcije mnogih od ovih radova deluju upravo kao zamrznuti frejmovi nekih nestalih ili izgubljenih animiranih filmova na tragu češkog  nadrealizma, i taj utisak je tako jak da bi neko ko prvo vidi te fotografije kasnije te skulpturalne celine koje su bile fotografisane mogao doživeti i kao predstavljanje pomoćnih sredstava, to jest rekvizita koriscenih u gradjenju filmskog ili fotografskog narativa. S druge strane, taj nedostatak kontekstualnih  datosti kao integralnih elemenata skulpturalnih celina omogućava i njihovu veoma laku integraciju u neki privatni kućni, kancelarijski ili bilo kakav drugi negalerijski ambijent, u kome one deluju kao da su rađene u cisto dekorativne svrhe, ali sa nešto pomerenom skalom estetskih vrednosti, kakve nisu karakteristične za dekorativnu skulpturu. Kada se to sumira i postavi u odnos spram galerijskih prikaza tog opusa i njegovog delovanja u ambijentu ateljea u  kome je nastajao, dobija se utisak da se suočavamo sa tipom rada koji takođe stalno funkcionise i kao projektivni test za svakog potencijalnog posmatrača, omogućavajući mu dag a tumači na svoj način.   

Deca u ovim skulpturalnim celinama nisu predstavljena u nekom romantičarski osmišljenom ’prirodnom stanju’, u kome bi se naglašavala samo njihova spontana otvorenost, nevinost i neposrednost, kao snažan kontrapunkt otuđenosti odraslog čoveka. Ona se ne prikazuju kao potpuno obuzeta igrom, ponesena principom zadovoljstva i oslobođena od bilo kakve odgovornosti, koja bi onda bila isključivo stvar njihovih roditelja. Deca u Crnobrnjinom radu su u stalnom procesu ispitivanja i istraživanja okolne stvarnosti, koje je često transgresivno, suočava ih sa potencijalnim opasnostima i dovodi u situacije u kojima pogrešan izbor može imati neželjene posledice. Edukativni aspekt radova sastoji se upravo u indukovanju osećaja odgovornosti za sebe i druge kod dece kao publike i korisnika tih radova. Pritom taj osećaj odgovornosti ne treba da sputa igru, ukine spontanost i decu učini starmalom, već da svakoj igri doda i set pravila koja bi omogućavala da se ona igra bezbedno. U tom smislu je indikativna i činjenica da retko zatičemo prisustvo nekih standardnih igračaka kao ’atributa detinjstva’ u ovim skulpturalnim celinama - čak naprotiv, neke od ovih skulptura su i same preuzimale funkciju igračaka dok su imale aktivnu ulogu u porodičnom životu Marka Crnobrnje, to jest dok su se njegova deca prepuštala igrama sa takvim predmetima. Bitno je istaći da su one solidni materijalni  objekti, artefakti urađeni sa visokim stepenom zanatske veštine, specifičnim umetničkim rukopisom i po svojim estetskim svojstvima su atraktivni i odraslima i deci. Čak i kada su tretirani kao igračke, oni zadržavaju auru vrednih nestandardnih stvari, ne samo po tome šta i kako prikazuju, već i po kulturi materijala, koja je u njih ugrađena jednako kao i lucidna duhovitost autora, neopterećenog time da stalno svaki svoj rad legitimiše kao ’delo savremene umetnosti’. On,  umesto toga, traga za odgovorom na pitanje: "Šta sve treba da znamo o uglavnom neprimećenim zagonetnim prizorima i događajima u svakodnevici jednog deteta?"

(...)

Odlomak iz predgovora u katalogu izložbe Dečija perspektiva