НИКОЛА - КОКА ЈАНКОВИЋ *

Међу многим младим скулпторима који су започели професионални живот по завршетку студија на београдској Академији ликовних уметности почетком педесетих година прошлог века Никола Јанковић одмах је заузео посебно место. Рано исказаном уметничком зрелошћу, преданошћу и студиозношћу, као и успешно савладаним скулпторским знањима, издвајао се од вршњака. Посебно су га одликовали ригорозност у процени сопственог рада и успостављање највиших стандарда квалитета које би требало досегнути у скулптури, а то је за последицу имало његово много дискретније присуство на нашој ликовној сцени шесте деценије него што се очекивало. Јанковић је постепено утемељивао своју пластичку лексику, основу која му је омогућила стварање сопственог света скулптуре, а он је не само опстајао годинама већ се и непрестано креативно дограђивао пуних шест деценија.

(...)

Страствен цртач од времена у којем се још није био препознао у скулптури, паралелно је неговао и ту своју вокацију. Значајан опус радова на папиру уверава нас у раскошност цртачког рукописа, који генерише уметниково просторно мишљење и антиципира скулпторски рад. Истовремено студије/крокији/цртежи одржавају медијски интегритет, те њихова егзистенција и квалитет надилазе функцију студијског материјала који је припрема за скулптуру. Та однегована економија исказивања само линијом као врло прецизном контуром испољила се у Јанковићевим значајним резултатима оствареним нарочито на плакетама и медаљама. У току студија цртање му је предавао професор Иван Табаковић, који је знао да препозна и подстакне његов таленат, док је млади уметник имао свест о драгоцености тог менторства. Сарадња је била веома плодотворна и знатно је допринела отварању и ослобађању Јанковићеве природе.

Oдмах примећен од критике, сваки Јанковићев јавни наступ био је веома добро оцењен. Сретен Стојановић га је у једној изјави 1958. издвојио као младог вајара од кога се највише очекује јер је талентован, врло озбиљан, није оптерећен нимбусом модерног по сваку цену, нити експериментише екстравагантним формама ради помодарства и јефтине помодарности, чега има код нас.¹ Уз сву ту позитивну рецепцију, Јанковић је, као уметник који достиже максимум, али у оквиру традиционалних скулпторских решења, ипак постепено потиснут на маргине интересовања критике. За младог уметника посвећеног истраживању на плану пластичког, са чврстим намерама у остваривању јасних циљева и исхода, али и пред великим искушењима избора путева којима се стиже до највиших резултата, до суштине, до форме као једине истине скулптуре, у том периоду била је најважнија концентрација на успостављање сопственог програма, на тражење нечег новог, изграђеног на темељима чисте ликовности класичног, као и на спровођење тог програма.

(...)

На путовањима по нашим средњовековним манастирима Јанковић се сусрео са хеленистичким идеалом лепоте, који је открио кроз ликове светитеља на фрескама. Посебно су га интересовали свети ратници, у чијим је ликовима препознао прилику за скулпторска истраживања. Кроз тематизацију фигуре ратника која је трајала скоро двадесет пет година, испитивао је могућности трансформације скулптуре. Ратници показују најшири репертоар преиспитивања Јанковићевих скулпторских ставова, тежњу ка деформацији фигуре и њеној стилизацији. (...)

Прве фигуре ратника најближе су фреско-предлошцима и, без обзира на димензије, с врло прецизним обележјима физиономија. Често ликом подсећају на самог аутора, о чему сведочи већи број аутопортрета у цртежу, скулптури и рељефу.

(...)Вишегодишњи рад на ратницима за њега је значио долазак до крајњих граница измештања маса и облика у оквиру типски задате морфологије. Хеленистички идеал склада и хармоније у фигури који он расклапа подлеже и роденовском принципу кљашћења, то јест укидања делова тела који нису у функцији покрета или њихове апроксимације на рачун ојачавања неких других анатомских сегмената. Фигуре су на стањеним ногама, али чврсто постављене на тло, што им обезбеђује усмерену фронталност. Снажног су тела, представљене увек са штитом, а он се помера од фигуре до фигуре, клизећи с рамена до бокова, који, опет, постају место нарочите вајарске концентрације. У том карличном склопу дешавају се драстичне промене, раван цилиндрични волумен развија се, барокизира, умекшавајући анатомију, имплицирајући андрогиност хеленистичког ратника. Током времена телесно преструктуирање резултирало је торзоидним облицима. Све снажнија стилизација упућује и на неке облике прауметности, пре свега на Кикладе. То се не односи на обликовни статус већ на знаковност појма идол. (...) Дугорочни процес стилизације ратника прво се показао у укидању портретских обележја; глава с временом постаје само овал са снажном вертикалом носног гребена. Плитким волуменом главe/лица поглед посматрача пуштен је у недоглед, што призива ђакометијевски приступ у интерпретацији фигуре/портрета, али га Јанковић ипак контролише на себи својствен начин. Одржава га затварањем кружним обликом на темену, нимбом, или касније само појачаним волуменом косматог дела главе.

Рекло би се да је резултат рада на ратницима 1960-1985. остваривање онога што Сартр назива апсолутном дистанцом, а што, читано у гешталт кључу, можемо препознати као укупност материјализације гледања, опредмећење просторне и временске историјске удаљености, која се априори опире телесности и оспорава је. То би значило да је у крајњем домету скулпторских елаборација остварених у циклусу Ратника Никола Јанковић синтетизовао гледано, виђено, представљено и доживљено. У том смислу на његову фигуралику може се гледати као на демонстрацију богатства интерпретирања фигуралних сензација, посебно код оних фигура које су инспирисане старом уметношћу, кикладским идолима или светим ратницима са средњовековних фресака.

Током свог формирања Никола Јанковић непосредно се упознао са два начина обликовања, са две важне европске школе модерне скулптуре, које су се укрстиле на Академији ликовних уметности у Београду. За то су били заслужни професор Лојзе Долинар, који је био ближи Роденовом схватању материјала и начина обликовања, и Сретен Стојановић, који је, као Бурделов ђак, унео у методологију употребу челичне шпахтле, испод које је настајала “градитељска” форма. За разлику од Бурдела, Роден се залагао за употребу дрвене шпахтле и за непосредан рад руком, испод којих су се стварали трагови у глини, развучени и несавршени. У скулптури Николе Јанковића наилазимо на оба та искуства и схватања материјала, а он их примењује првенствено при обликовању глине, што резултира негде скулпторално дубљим засенчењем, а негде сведеном формом, плићим плановима. Та чињеница веома је важна зато што је Никола Јанковић као дугогодишњи професор на Академији и касније на Факултету ликовних уметности у Београду (неко време и у Новом Саду) образовао више генерација скулптора и они су тако могли да стекну ова драгоцена искуства.

И поред опуса који је наизглед везан за традиционалнију уметност, Никола Јанковић је личност врло отворена за сарадњу и разумевање другог, па зато и данас прати своје бивше студенте, изузетно им је посвећен и подржава их у њиховом развоју и раду. Окренут различитим генерацијама скулптора и живој сарадњи с њима, веома радознао, формирао је и читаву плејаду истакнутих скулптора, међу којима и бројне садашње професоре на Факултету ликовних уметности у Београду и Новом Саду.

Скулпторско дело Николе Јанковића заокружено је његовим педагошким радом. Он је створио аутентичан, сопствени свет фигуралне скулптуре, а креативним утицајем на своје ученике допринео је и успостављању високих стваралачких критеријума ликовне писмености и на тај начин дао је изузетно велики допринос српској скулптури и уметничкој педагогији.

*Текст овог каталога састављен је из одабраних делова текста Бојане Бурић објављеног у каталогу Српске академије наука и уметности штампаном поводом изложбе Николе Јанковића у Галерији САНУ, 2010. године ( Б. Бурић, Никола - Кока Јанковић, Никола - Кока Јанковић: скулптуре и цртежи, САНУ, Београд 2010. ).

НИКОЛА - КОКА ЈАНКОВИЋ *

Међу многим младим скулпторима који су започели професионални живот по завршетку студија на београдској Академији ликовних уметности почетком педесетих година прошлог века Никола Јанковић одмах је заузео посебно место. Рано исказаном уметничком зрелошћу, преданошћу и студиозношћу, као и успешно савладаним скулпторским знањима, издвајао се од вршњака. Посебно су га одликовали ригорозност у процени сопственог рада и успостављање највиших стандарда квалитета које би требало досегнути у скулптури, а то је за последицу имало његово много дискретније присуство на нашој ликовној сцени шесте деценије него што се очекивало. Јанковић је постепено утемељивао своју пластичку лексику, основу која му је омогућила стварање сопственог света скулптуре, а он је не само опстајао годинама већ се и непрестано креативно дограђивао пуних шест деценија.

(...)

Страствен цртач од времена у којем се још није био препознао у скулптури, паралелно је неговао и ту своју вокацију. Значајан опус радова на папиру уверава нас у раскошност цртачког рукописа, који генерише уметниково просторно мишљење и антиципира скулпторски рад. Истовремено студије/крокији/цртежи одржавају медијски интегритет, те њихова егзистенција и квалитет надилазе функцију студијског материјала који је припрема за скулптуру. Та однегована економија исказивања само линијом као врло прецизном контуром испољила се у Јанковићевим значајним резултатима оствареним нарочито на плакетама и медаљама. У току студија цртање му је предавао професор Иван Табаковић, који је знао да препозна и подстакне његов таленат, док је млади уметник имао свест о драгоцености тог менторства. Сарадња је била веома плодотворна и знатно је допринела отварању и ослобађању Јанковићеве природе.

Oдмах примећен од критике, сваки Јанковићев јавни наступ био је веома добро оцењен. Сретен Стојановић га је у једној изјави 1958. издвојио као младог вајара од кога се највише очекује јер је талентован, врло озбиљан, није оптерећен нимбусом модерног по сваку цену, нити експериментише екстравагантним формама ради помодарства и јефтине помодарности, чега има код нас.¹ Уз сву ту позитивну рецепцију, Јанковић је, као уметник који достиже максимум, али у оквиру традиционалних скулпторских решења, ипак постепено потиснут на маргине интересовања критике. За младог уметника посвећеног истраживању на плану пластичког, са чврстим намерама у остваривању јасних циљева и исхода, али и пред великим искушењима избора путева којима се стиже до највиших резултата, до суштине, до форме као једине истине скулптуре, у том периоду била је најважнија концентрација на успостављање сопственог програма, на тражење нечег новог, изграђеног на темељима чисте ликовности класичног, као и на спровођење тог програма.

(...)

На путовањима по нашим средњовековним манастирима Јанковић се сусрео са хеленистичким идеалом лепоте, који је открио кроз ликове светитеља на фрескама. Посебно су га интересовали свети ратници, у чијим је ликовима препознао прилику за скулпторска истраживања. Кроз тематизацију фигуре ратника која је трајала скоро двадесет пет година, испитивао је могућности трансформације скулптуре. Ратници показују најшири репертоар преиспитивања Јанковићевих скулпторских ставова, тежњу ка деформацији фигуре и њеној стилизацији. (...)

Прве фигуре ратника најближе су фреско-предлошцима и, без обзира на димензије, с врло прецизним обележјима физиономија. Често ликом подсећају на самог аутора, о чему сведочи већи број аутопортрета у цртежу, скулптури и рељефу.

(...)Вишегодишњи рад на ратницима за њега је значио долазак до крајњих граница измештања маса и облика у оквиру типски задате морфологије. Хеленистички идеал склада и хармоније у фигури који он расклапа подлеже и роденовском принципу кљашћења, то јест укидања делова тела који нису у функцији покрета или њихове апроксимације на рачун ојачавања неких других анатомских сегмената. Фигуре су на стањеним ногама, али чврсто постављене на тло, што им обезбеђује усмерену фронталност. Снажног су тела, представљене увек са штитом, а он се помера од фигуре до фигуре, клизећи с рамена до бокова, који, опет, постају место нарочите вајарске концентрације. У том карличном склопу дешавају се драстичне промене, раван цилиндрични волумен развија се, барокизира, умекшавајући анатомију, имплицирајући андрогиност хеленистичког ратника. Током времена телесно преструктуирање резултирало је торзоидним облицима. Све снажнија стилизација упућује и на неке облике прауметности, пре свега на Кикладе. То се не односи на обликовни статус већ на знаковност појма идол. (...) Дугорочни процес стилизације ратника прво се показао у укидању портретских обележја; глава с временом постаје само овал са снажном вертикалом носног гребена. Плитким волуменом главe/лица поглед посматрача пуштен је у недоглед, што призива ђакометијевски приступ у интерпретацији фигуре/портрета, али га Јанковић ипак контролише на себи својствен начин. Одржава га затварањем кружним обликом на темену, нимбом, или касније само појачаним волуменом косматог дела главе.

Рекло би се да је резултат рада на ратницима 1960-1985. остваривање онога што Сартр назива апсолутном дистанцом, а што, читано у гешталт кључу, можемо препознати као укупност материјализације гледања, опредмећење просторне и временске историјске удаљености, која се априори опире телесности и оспорава је. То би значило да је у крајњем домету скулпторских елаборација остварених у циклусу Ратника Никола Јанковић синтетизовао гледано, виђено, представљено и доживљено. У том смислу на његову фигуралику може се гледати као на демонстрацију богатства интерпретирања фигуралних сензација, посебно код оних фигура које су инспирисане старом уметношћу, кикладским идолима или светим ратницима са средњовековних фресака.

Током свог формирања Никола Јанковић непосредно се упознао са два начина обликовања, са две важне европске школе модерне скулптуре, које су се укрстиле на Академији ликовних уметности у Београду. За то су били заслужни професор Лојзе Долинар, који је био ближи Роденовом схватању материјала и начина обликовања, и Сретен Стојановић, који је, као Бурделов ђак, унео у методологију употребу челичне шпахтле, испод које је настајала “градитељска” форма. За разлику од Бурдела, Роден се залагао за употребу дрвене шпахтле и за непосредан рад руком, испод којих су се стварали трагови у глини, развучени и несавршени. У скулптури Николе Јанковића наилазимо на оба та искуства и схватања материјала, а он их примењује првенствено при обликовању глине, што резултира негде скулпторално дубљим засенчењем, а негде сведеном формом, плићим плановима. Та чињеница веома је важна зато што је Никола Јанковић као дугогодишњи професор на Академији и касније на Факултету ликовних уметности у Београду (неко време и у Новом Саду) образовао више генерација скулптора и они су тако могли да стекну ова драгоцена искуства.

И поред опуса који је наизглед везан за традиционалнију уметност, Никола Јанковић је личност врло отворена за сарадњу и разумевање другог, па зато и данас прати своје бивше студенте, изузетно им је посвећен и подржава их у њиховом развоју и раду. Окренут различитим генерацијама скулптора и живој сарадњи с њима, веома радознао, формирао је и читаву плејаду истакнутих скулптора, међу којима и бројне садашње професоре на Факултету ликовних уметности у Београду и Новом Саду.

Скулпторско дело Николе Јанковића заокружено је његовим педагошким радом. Он је створио аутентичан, сопствени свет фигуралне скулптуре, а креативним утицајем на своје ученике допринео је и успостављању високих стваралачких критеријума ликовне писмености и на тај начин дао је изузетно велики допринос српској скулптури и уметничкој педагогији.

*Текст овог каталога састављен је из одабраних делова текста Бојане Бурић објављеног у каталогу Српске академије наука и уметности штампаном поводом изложбе Николе Јанковића у Галерији САНУ, 2010. године ( Б. Бурић, Никола - Кока Јанковић, Никола - Кока Јанковић: скулптуре и цртежи, САНУ, Београд 2010. ).